Шака речи о
песмарици НА ХЛЕБУ И ВОДИ, Драгaна Величковићa.
Језик, то је памтљива смоница свакога
народа. Његова крштеница, белег у небу и међ' људима. Када умре једна реч, сав
је тај народ не може ожалити. Језик је створио народ, а на народу је да га
чува, ради самога себе и свог опстанка. Ако је себичност и у чему оправдана и
пожељна, онда је у чувању поменутог. Реч је највећа космичка грађевина, коју је
Бог дао човеку. А, тај човек је песник. Он не чува било коју реч, већ оне од
зрневља жита, соли, пчелињих и мајчиних сузa. Свака је реч умивена зебњом. Због
ње је Христос разапет. Без тога, ни нас не би било. Остали би мутаво нерођени.
Ево, сусрећемо се са песником, Драганом
Величковићем, чуваром језика. Његова песма је цеђ родних слова, жива икра
Српска. Обележен је песмом као река извором. Корито је којим путује поменута
млађ. Болна су његова радовања. Дар од Бога је, што и мајчинска слутња. Отуда
Он у први стих и ставља ''Свако јутро неко песмом оплакује моја поља''. Та поља
су платно на којем се трукује људско постојање. Без тога би бадава доказивали
прошлост. Ни сам бог нам не би био сведок, јер смо се одрекли највећег нам
поклоњеног дара.
Драганова нова песмарица НА ХЛЕБУ И ВОДИ, наводи
на помисао монашког понашања. А, и шта је песник до монах пред собом. Да то
није, како би истрпео и поднео све оно, што о песнику мисле да јесте. Нема
већих и важнијих песника од оних, који су живи крајпуташи у језику, смерни по
свему и у свему, а велики у поднебесју којим су се наткрили, да би склонили
свој језик и народ у њему. То је његов посао, завет, заклетва у крвним алкама,
раушкама, ћерпичу, прошћу, кикама, чесници, шљиви, смрти и васкрсу. Ово је
доба, које су ухватили у гвожђа, у процеп неуких и оједених. Језик се нашао на
коцу. Да му није Драгана и њему близних, вране би му очи искљувале, а лисице
иснурале језик. Остао би без уста. Реч је уста разрезала, да би изговорила: бог,
леб, кум, син, виноград, корито. Ко би нас љубио без уста, да није било речи.
Како би мајке носиле устима млађ деце, да немају уста. Због тога је Величковић,
онај, пред којим се треба наклонити, скинути капа, и даривати му јабука. Има и
његова поезија напуклих црепљика. И прозора коју оједа жижак, али то има свака
књига. Нема здраве јабуке, ако у њој нема црва.
Замислите се док будете ову песмарицу
читали. Није моје да јој на ведло износим ране. Моје је, да на њих ставим
боквицу. То и чиним, ако сте приметили...
Слободан
Ристовић,
Јесен са свих страна, 2020. Година
НА ХЛЕБУ И
ВОДИ
Пред нама је најновија збирка песама,
већ афирмисаног песника Драгана Величковића( 1963. - Велика Сејаница код
Грделице), под лепим, асоцијативним, називом НА ХЛЕБУ И ВОДИ. У чему је
асоцијативност наслова?
Мудра Исидора Секулић говорила је, и у
складу са својим речима живела, ‘’човекможе живети само охлебу и води, ништа
више није му потребно’’.
Песник Драган Величковић, избором
наслова збирке, али својим песничким стилом и вјерују, сигуран сам, живи само
за своју поезију, на хлебу и води. Све што није поезија, мало му је, или готово
неважно.
Одмах на почетку ваља рећи: ради се о
зрелом песничком остварењу, о поезији вредној пажње читалачке публике.
Наоко различите по тематици, песме
садрже у себи дубоку поруку песникове забринутости и неспокоја који га
окружују. Варљивост времена и пометње међу људима, непрестане су теме присутне
у стиховима ове невелике збирке. Управо у томе се огледа значај свакога певања
и песника. Певати о стварном животу, о несаницама и невољама које наваљују на
човека, задатак је истинског песника. У том смислу Драган Величковић је одредио
себи место, трасирао песнички пут, са којег, надати се, неће скретати.
Сваког
јутра неко оплакује
Моја
поља
...............................................
Арије
ме грудоболне нађу саме
После
свега
Дах
трепери, врелина ме
До
костију разбаштини
.......................................................
Да
ли неко можда данас, пева
Оду
мојој срећи
И
да хоћу од те песме никуд
Не
могу утећи
Већ у првој песми ове збирке, НЕКО ПЕВА,
читалац се сусреће са поезијом дубоке симболике и комплексног песничког поимања
живота. Песник се одмах јасно декларише, од те песме, као ни певања, не може утећи. И не треба!
Има у овој поезији правих бисера, над
коима се треба задржати и размислити о њиховим порукама. Један од тих бисера
гласи:
Живот
са стране стоји и гледа
И
прстом не мрда, а баш се знмо
Зар не би већина нас читалаца ових
стихова могла да каже исту скаску о свом животу, о његовој
незаинтересованости за нас док се
батргамо у блату и мочвараама свакодневља, домаћег и светског.
Човек је најчешћа тема поезије, што је
сасви разумљиво. Од хеленских времена, до ових дана свакојаких лудила којапреплаљују
свет и његове житеље, озбиљни песници баве се судбином обичног, тзв. малог
човека. Драган Величковић не бежи од те
теме, на себи својствен начин, што му се мора признати као предност над многим
песницима његове генерације.
Слегла
се прашина
Пукотине ситне и јефтине
речи
Капале
су сумњичаво, језиво полако
То,
нажалост, нико
Не
може да спречи
Има у овим стиховима, по нашем мишљењу,
понешт Момчила Настасијевића, а ли и певања од Васка Попе и Бранка Миљковића,
до Стеве Раичковића. Не сматрамо то мањкавошћу поезије Драгана Величковића.
Напротив. Сви смо ми нечији ђаци, тако некако каже Андрић. Учити од најбољих
учитеља права је мудрост, које се треба држати.
Опште је мишљење да у певању свакога
песника, па и у збиркама поезије, увек се истакну једна, највише две песме, по
којима се препознају и песници и збирке. Нису ли Мостарске кише синоним за
песника Перу Зупца. По тој песми га препознају сви којима је поезија на срцу, а
написао је још толико других песама.
Мику Антића препознају по Плавом чуперку, а Милана Ракића по Симониди.
У збирци песама, НА ХЛЕБУ И ВОДИ,
издвојили смо чак три веома успешних песама, што не значи да су остале
неуспешне, али ове три одскач за копље или два испред. То су песме:
НА ХЛЕБУ И ВОДИ, по којој је збирка
добила име, потом ИМАМ КИШУ и песма на дијалекту ПУСТА БОЉКА.
Кад у једној збирци издвојимо чак три
најуспелије песме, то значи да је вредело читати је, а песнику служи на част.
У првим двема песмама песник Драган
Величковић достиже свој врх песничкога израза и приближава се оној невеликој
дружини српских модерних песника који су обележили српско песништво Двадесетог
века. Ово кажемо без бојазни да нам се приговори претеривање. Свако поновно
читање ових песама уверава нас да не претерујемо.
Посебно је занимљљива и за менталитет
Јужносрбијанца пријемчива песма Пуста бољка, на дијалекту. Мислимо да би се ова
песма морала наћи у свакој антологоји пеништва на дијалекту.
На крају свакако трба нагласити да се
Драган Величковић својим песничким изразом, снагом и зрелошћу поетскога
казивања сврстао у ред првих и најбољих песника Јужне Србије, али и шире.
Песник је то заокруженог, потпуног и особеног песничког стила.
Збирка песама НАХЛЕБУ И ВОДИ то
недвосмислено показује.
СветоликСтанковић,
српски књижевник
На оплемењен начин ријечима нешто речено, постаје дио
љековито реченог.
(Драган Величковић: „У ходу ме уходе“)
Ријечи су
израз човјекове мисли и могу људе да спајају и да подијеле. Све прође само
записане ријечи остају, а посебно, оне, староставне-стихотвореће од којих
настају пјесме које и када године мину буду лијек срцу и мелем души.
Драги
читаоче, пред тобом је трећа, самостална збирка поезије „У ходу ме уходе“
Драгана Величковића пјесника, који је и у претходне двије књиге био пјесник.
Пјесник бива, рађа се, а не постаје трудом и пуком жељом. Но, сваки човјек има
своје мисли које, у општој универзалности, лелујају као стабљике жита,
вјетрови поломе неке и убије небески дажд, друге једрају и стасавају
у насушно класје, а свака ријеч пада као зрело и плодоносно сјеме. Рођењем,
вођен Божијом промисли пјесник постаје ратар, тежак који даноноћно насијава, копа и
жање жуљевитим, али поштеним длановима својих руку и све што је марљивији
подруми и амбари његовог стихотворја су пунији и богатији. Пјесник дијели
универзалне ставове са обичним човјеком, јер у обичном човјеку станује све оно
што је наше; традиција, језик, ријечи, обичаји, национални исконски и духовни
идентитет народа којем припада.
Књига „У
ходу ме уходе“, управо, је ризница српске баштине ријечи и заоставштине коју су
његовали наши преци и оставили нама као богато насљеђе које се брани од влаге и
хрђе, као оштробрида коса-кованица под гредом, чува се оваквим пјесмама и
пјевањем.
Састоји се од четири поглавља:
„Преко Причја“, „Гракталица“, „У ходу ме уходе“ (по којем и збирка носи
наслов) и „Дуж стрништа“ што чини мистично-загонетну цјелину која у самом
наслову голица знатижељом сваку пору ума.
Драган Величковић је са четири поглавља књигу
закрстио, орјечио, ојезикотворио, али и сваку пјесму засебно оплеменио крушном
мрвом слова, причестио вином стиха, засладио медовином риме и ометафорио
цјеливом душе. Узимајући у обзир разноврсност и начин којим је пјесник писао
намеће се закључак да одлично влада формом, фантастично поентира римом и уноси
мелодичност у сваки стих, али и не робује, по сваку цијену, слоговној
једнакости и симетричности ријечи.
Пријемчљиве су и честе пјесме у дистиху, гдје у прва
два стиха пјесник започиње своју мисао, а у друга два дистиха поентира римом.
Као примјер била би прва пјесма са почетка књиге „Калемарска“
У ракљама
водопија црног трна дивље крушке
Скаче жила куцавица цвокоће к'о џепни сат.
Дрхти
ножић калемарски, крвари по кори дршке,
Пруће кртих летораста изџигљали к'о инат.
----------------------------------------------------------------
Свакако је
потребно рећи да пише и у преплетеном стиху-катрену, терцету, али и у слободном
стиху.
Писање је
разноврсно и не представља непознаницу у слоговном творењу од четири (четверца)
до шеснаест (шеснаестерца) слогова. Вјешто влада фабулом, па су му поруке и
поуке злата вриједне, а пред изведеницама и кованицама читалац застаје затечен,
без даха, дивећи се његовој, богатој, лексици ријечи. Свака пјесма је боља од
боље, или равне квалитетом једна другој, данас ријетко наилазимо на толику
уједначеност у вриједности садржаја код пјесника. Потреба налаже да упутим на неке наслове
пјесама које су исковане од најбољег
духовног, менталног и традиционалног материјала просвијетљених валерима
у разноврсној лирици пјесника: „Калемарска“,
„Јесење арије“, „Додијале пању главе“, „Божјаци и врапци“, „Гости“, „Брат
близанац“, „Шумарија“, „Дозлабога“, „Гракталица“, „Знак“, „Лударе гљиве“,
„Бојажљива бајалица“, „Чаврљава“, „Уходу ме уходе“, „Све по реду“, „Туга старе
потпетице“, „Помоћник убици“, „Опрани снови“...
Ако вране не
престану да кљуцају по потиљку
Изнедриће посна земља из камена немогуће.
Оголиће све
ожиљке што дремају у босиљку,
На узглављу
са ноћником месечина погинуће.
...................................................................................
(Божјаци и врапци)
Ако
поезија има љековито својство и уопште може да помогне човјеку у најтежим
часовима, онда је то поезија у изразу оплемењених ријечи, а у књизи „У ходу ме
уходе“ Драгана Величковића управо су пјесме оплемењене ријечима, јер овдје на
начин да је нешто речено постаје дио љековито реченог.
Џон
Раскин, енглески сликар и критичар умјетности једном је рекао: „Реч је израз мисли и зато је неопходно
пажљиво са њом поступати!“
Драган
Величковић је својим ријечима показао какве су му мисли, а по оцу Тадеју „Каве су ти мисли такав ти је живот!“ што би у завршници анализе било
јасно да ће својом, изузетно снажном, поезијом спајати људе и поклонике, топле,
поетске ријечи!
Зато,
драги читаоче, са великим поштовањем према пјеснику, препоручујем ти збирку „У ходу ме уходе“ као умјетнички
незабораван печат!
Власеница, Аћим
Тодоровић
На Свјетски дан поезије,
21. март, љета Господњег 2022.
Нова поетска жижљевина Драгана
Величковића
(Драган Величковић: „У ходу ме уходе“)
Судар живота и
поезије, не само да је болан, него ту бол разлаже у омају. Ону која се не лечи.
Бити песник, то значи непрестано подносити терет својих снова, Драган
Величковић, својим певањем круни глеђ речи, правећи цецељ, којим ће заливати
језичко корење. Он бокори наша наслеђа од којих смо се отуђили, изгубивши,срам
и стид, вечне ађеле чуваре, грудних и чеоних записа о нама. Појилиште, нова
жижљевина Величковића, која нас тера да ставимо прст на чело и суочимо се
језичком небригом, нашом. Ево, само неколико стихова, за које би данашња
читалачка младеж са све својим наставницима, казали: О чему се овде ради?
Поспан пепел прах претури Раскаљана режи рђа Чогољ,чокот чворљив чури Баш
бадава бачва буђа Из песм: Чворљава Ова књига је опомена, коју треба примити са
поштовањем. У њој су избледели путокази,које ако не будемо тражили, изгубиће се
пут ка нама и нашеој сутрашњици. Језик има потребу да се калеми новим речима,
да се украшава, али ако не водимо рачуна о стаблу и корену, крошња ће туђом
постати, Човек без свог језика је мутав човек, ма колико му из уста речи
излазило. Драган Величковић је један од највећих калемара у Српској поезији
данас. То што ово мишљење није прихваћено у тој мери, није до њега. То је до
наше срамота, ако и та реч није у прах пала.
Искрено, Слободан
Ристовић
Уместо
рецензије
Као и музика и поезија је
уметност која се протеже кроз време и простор. Људски живот је неуморно
кретање, а поезија Драгана Величковића баш то осликава.
Поезија је јасан доказ живота, његов ритам. Свет је некако ближи
животу ако је опесмен, језиком уобличен.
Ова поезија има мелодију и
ритам, што је одлика музике, а што осећамо кроз стихове овог песника.
Својеврсна игра речи је део наше народне традиције. Жив ритам,
разиграна мелодија, необичне речи, контрасти, ономатопеје, свега тога има у
збирци песама „У ходу ме уходе“ Драгана Величковића. Све су то украси поезије.
У добром делу песама заснованост је пре
а ритму и сазвучју него на тексту.
Збирка песама ‘У ходу
ме уходе’’ непрестано буди радозналост помног читаоца у сваком
погледу. За будуће тумаче Величковићеве поезије још један изазов да се продре у
поетско иће њеног аутора, и оде дубље од површне и опште анализе.
И док песник свој ход ходи на путу стваралаштва нека га уходи песма
и нека је све због ње
Дејан
Ђорђевић
Предговор
Драган Величковић
баштини нарочитом, богомданом осећајношћу за језик, завичајни и матерњи, све
драгоце-не призоре, просеве и сазвучја из живог говора ухваће-ног у песничком
узбуђењу, у устрепталости лирске при-роде пред неминовностима често суровог
света и ретко честитих људи. Лирска осебујна распричаност је окос-ница
догађајности и песниковог притајеног унутрашњег трагања сазданог од чуђења и
запитаности. Он је на тра-гу оних песника настањених у јасним и самониклим
мелодијама српског језика, у ритмовима и римама, од Бранка до Добрице, од Диса
до свих оних који неће забо-равити песму васкрсења и жежену жицу свога порекла
и постојања.
Драган
Марковић
О КУМОВОЈ СЛАМИ
Укрштај
млечике и Млечног пута
(Збирка поезије Кумова
слама Драгана Величковића)
Мало
је песника који своју поезију граде на искреном бићу језика не потурајући лажни
сјај који (често) почива на сазнајном, а
недоживљеном. Један од ретких свакако је и песник Драган Величковић који
читаоцима износи богомдане дарове на поетску трпезу у новој песничкој књизи
Кумова слама.
Сам
назив ове књиге упућује на релацију земно – небеско (мало и познато наспрам
великог и непознатог) али носи и једну наоко скривену поруку; како о(п)стати:
По кумовој слами мрави/ траже сорту изумрлу/ Доста хлеба и игара из ината
крви/ Крени први, не застајкуј, опколи и
смрви/ (Песма Кумова слама).
Оно
што чини посебну драж ове поезије јесте њено језичко богатство и вишесмерна
ликовност и слојевитост у песничким сликама. Величковић јесте песник ритма и
мелодије, па тако у највећој мери његова поезија је урамљена лепим римама које
нису ту тек да би се речи склопиле у певљив пар, већ да би се из песничке слике
надаље са лакоћом подвукла поента. Његове риме, дакле, не уљуљкују и не успављују читаоца, већ подстичу читалачка бдења на обостраним
стваралачким ходочашћима. Поетика овога песника почива на традиционалном, а
обогаћена је богатим песничким лексичким фондом који се циклично шири унутар
саме збирке.
Ову
збирку чини пет целина и у свакој по седам песама што се и симболички може
довести у везу са народном традицијом и тзв. магичним бројевима који имају
посебно место и значење у тумачењу (народне) књижевности. Називи тих целина
носе посебну боју и заокретај у смеру тематскога опредељења ове књиге: Зрно по
зрно, Чуваркућа, Нокат соли, Добри слуга, Мутна вода. Сваки од ових циклуса
(руко)вођен је цитатима наших великих песника попут: Душана Васиљева,Ђуре
Јакшића, Милана Ракића и Алексе Шантића, а опет све у изванредном складу са тематско-мотивским јединством ове књиге.
Књига промишљено почиње мотивом Тескобе (и истоименом песмом) гранајући се у
свим смеровима до свеопште распеваности и преточења у Арије (истоимена песма
којом песник завршава књигу). Опцртан је портрет лирског субјекта том уводном
песмом: Још увек носим цокуле исте/ чојану микаду у боји цигле/ под мишком суве
церове гране/ пакло дувана две пивске кригле/ Букагије у грудима, тугу као туч/
Још ми леже под мушкатлом/ у марами трн и кључ (песма Тескоба).
Видљиво
је у овој књизи укрштање – стапање са светом природе оличеном у травкама,
месецу, колиби крај друма, извору, временским непогодама...Дрхтурење лишћа и
трава оставља траг на лирском субјекту. Задрхтаће и његово биће. Између туге,
тегобе и носталгије, лепрша блага меланхолија. Ипак, лирски субјекат не пада у
очај нити понире, већ достојанствено стоји и трпи живот који (у овој књизи
никако) није бајка: Изувај, отпертлај, вољна ти жртва/ Од грђе на горе, кућа се
привикла. (песма Порез, прирез, глоба). У таквоме свету опстају само јаки и
храбри. На тренутак се застане, пожали над судбином обичног, малог човека (а
великог по челичном карактеру), саосећа са муком српског сељака и тежалника и
настави даље. Заузмем став, гард-грудобран/ И кренем од кеца до коловође / (Песма Жижак) .
Лирско
ЈА је често саздано од прашине и ватре и воде, али се не распршује, већ
распрашује своју чудесност насупрот свакодневном страху.
Мотив
љубави према мајци и свему што је прошло најбоље је осликан у песми Зрно по
зрно; ова песма није римична, носталгија којом зрачи посебна је нота која пева
уместо риме; мајка је скрушена и скромна, вредна, трпељива домаћица старог
поштеног корена и кроја. Она продаје грожђе недељом, на небеској тржници; и
таквом (сно)виђењу, нада се сину. Белина – белини. Као што зраче светлошћу
везени бели пешкири понад главе њене на
дувару док моли сунце да окасни. У свој муци и тежалуку – нада се сину којег
верно чека да би га охрабрила од живота.
Мотиви
социјалног просијавају из слика амбијената (ентеријера) али и из широке лепезе
ликова (портрета) који промичу позадински, или чак у првом плану. Није тешко
срести преваранте, издајице, хуље. Има ту и наивних, који плате цех на мосту,
ако нису на ћуприји: Пођох јутрос крадом, кроз заспале шуме/ Да обиђем све
скитаче, глувонеме убоге/ Хладовине промрзлине, ојађене лакоуме/ Лисичаре,
камењаре, испод лишћа ругобе (Песма Очевидац).
Песме
су махом везанога стиха и римоване, у највећем броју строфичне. Строфа је
различита; креће се у распону од дистиха, преко сигурног катрена, потом
пентиме, или чак октава. На неким местима јавља се рефренично по читав стих
истог или нешто измењеног садржаја. Метрика стихова у овој збирци варира:
некада су то певљиви осмерци, полетни лирски десетерци, а има и дужих,
богатијих формата – дванаестераца или четрнаестераца. Рима бива укрштена,
парна, где-где леонинска или пак спорадична. Има, међутим, у овој збирци и
песама слободнога стиха које дубоко задиру у модерно што само показује
свестарност овога песника као и то да његова поетски развој несметано и сигурно
тече у многим правцима. Такве песме су Зрно по зрно, Мутна вода и још неке.
Песник није шкрт на речима, нити сликама. Његов дугогодишњи поетски рад видљив
је у сигурном ширењу песничких слика; потези су намерни, одлучни, искуствено
шаренолики.
У
складу са урођеним талентом (слухом) за музику и ритам, јављају се и стилске
фигуре у овој књизи. Тако преовлађују асонанце и алитерације (Грмушо голетна,
глино) које се лепо сливају у сјајне риме; има добрих метафора, ономатопеичних
неологизама. Антитезичност игра велику улогу у поетици овога песника: Ја,
голорук, травољаком/ он с ортаком и
јатаком/ Ја у густиш све до браде/ он у јендек, зелен-ладе/ песма Ја, голорук.
Сјајне су персонификације у поезији Драгана Величковића, а одличан пример за то
је песма Туга: Нечујно шапне ко плитки поток/
Од нокта оплете рез до под гушу/ ....Сву ноћ по сопству, наоко
марљиво/ грли ко побратим - рођени
братак,/ Зором ми сенак снагом трављивом/ С главом под крилом заспи на лакат.
Величковићева
склоност ка сликарству (али и дар и образовање, уосталом) чини да неке песничке
слике затитрају најлепшим говорљивим палетама:
Небеска
плавет у мом бунару/ у кофи месец брат полумраку,/ притисла жеђ ко грђ злу
пару/ бунарско-модри круг у оџаку/
(песма Жеђ бунарска). У прилог оваквој тврдњи иде и песма Плави чајник
(такође једна од најкраћих, а најлепших, са призвуком модерног): У чајнику
плавом липа. / Облоге преко болнога
грла/ Дубоки уздах старе ми мајке/ У стаклу мраз и мирис јула/.
Основна
потка на којој почива поетика овога песника најлепша је и најосетнија у
стиховима: Без путање и без неба/ Сам у трави до појаса/ Не облачим нити
плевим/ Зов долине следим.// Сам у роси
до појаса/ Шаке моје – појилишта/ песма
Шаке.
Борба целоживотна никада не престаје, предаје
нема. Треба истрајати, уз мало хумора који није редак у поезији Драгана
Величковића. Можда је спас у природном изворном, незамућеном и неотрованом. У
миру са собом и светом око себе: Чувај спокој-говор трава/ као испод нокта црно/ (песма Ожиљак). Треба
бити јунак свога и свакога времена. Бити Нови Прометеј, поручује аутор у
песми Пут на исток: Опарај страхове
сачувај сан/ Шаке за жар, пламен за ватру/.
Ова
књига засигурно може бити читана на много различитих начина. Оно што је сигурно
јесте квалитет поезије коју доноси, пркос забораву и временима.
Љиљана Павловић
Ћирић
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЖИРИЈА СА СЕДМИХ
ДРИНСКИХ КЊИЖЕВНИХ СУСРЕТА
(на ком
је рукопис награђен)
Збирка поезије Кумова слама је
из више углова занимљива збирка која почесто у минијатурама слика одређене
животне тренутке или пак само један трен и гдје пјесник показује свој дар да
ријечима-сликама створи атмосферу која надтрајава вријеме и која између редова
крије поруку. Аутор ријечи слаже као зрневље, зрно по зрно, изабрано и очишћено
од нечистоћа (По кумовој слами мрави траже сорту изумрлу) тако да читалац
створа дојам да се овој поезији нема шта додати ни одузети. Покаткад кад су те
поруке наоко јасне, оне ипак и даље крију одређену мистику која нас не оставља
равнодушним ((Не отварај широм прозор. / Прерасло је пруће. / Можда заспиш. На
превару. / Под крилом ти легне страх)
Жири у саставу:
Миладин
Берић, Јасана Миленовић, Жељка Аврић
ЛЕПОТА ЈЕЗИКА И МЕЛОДИЈЕ СТИХА
(Драган
Величковић, У ходу ме уходе, Пресинг, 2022)
И поред тога што је добио награду на
Дринским књижевним сусретима за рукопис те му је потом објављена књига Кумова
слама (Асоглас, Зворник, 2023), песник Драган Величковић (1963) објавио је и у
2022. години, у издању Пресинга из Младеновца,
запажену књигу У ходу ме уходе и тако својим књигама поезије (неке су
ауторске, као на пример књига На хлебу и води из 2021, а неке су заједничке, на
пример књига поезије на дијалекту, 2019) придружио једну посве интересантну
књигу.
По чему је све ова књига
интересантна те привлачи пажњу и читалаца и зналаца из области књижевности? Пре
свега, може се рећи да је у песмама ове збирке остварен склад језика и смисла,
значења и звука. То се запажа у свакој песми, без обзира на њену тему. А саме
теме могле би се свести на одређене ситуације из непосредне околине поетског
субјекта, а то је амбијент села, односно разнолике завичајне приче и оставштине
предака („Калемарска“, „У просеку“, „Испод ока жаока“, „Шумарија“ итд.).
Постоје и песме где има апсурда и натуралистичких детаља, као на пример у песми
„Додијале пању главе“, где је на један онеобичен начин осликано клање петлова,
или у песми „Помоћник убици“, која дочарава лик Вите касапина. Но, ту су и песме које истовремено и језичким
средствима – лексика старог језика са дијалекатским наносима уз стилске фигуре
широког дијапазона (од поређења, персонификација, метафора, метонимија до
фигура звука као што су асонанце, алитерације, ономатопеје и сл) – и
реквизитима сеоског живота осликавају разнолика емотивна стања и мисли поетског
субјекта које се често своде на ситуацију одређеног страха, језе, зазирања или
бега од различитих невоља, као у песмама
„Тишина“, „Грудобоља“, „Дозлабога“, „Брат близанац“, „Кад до грла забели“,
„Добоши и зурле“, „Лударе гљиве“, „У ходу ме уходе“, „Сомотско капуто“...
Интересантни су и називи циклуса у
књизи: „Преко Причја“, „Гракталице“, „У ходу ме уходе“ и „Дуж стрништа“.
Циклуси не садрже велики број песама, али у сваком од њих песме се нижу складно
творећи један посебан свет, а сами циклуси лако клизе један у други показујући
јединство поетско-мисаоног света без обзира на варирање тема. Обједињује их и
лепота и богатство језика; рецензенти ове књиге (Драган Марковић, Аћим
Тодоровић, Дејан Ђорђевић и Слободан Ристовић) сагласни су у томе да књига
доноси разбокорен језик, да чува оно језичко наслеђе предака које вреди
сачувати од заборава. А чува и посебну матерњу мелодију, те је и по томе
драгоцена; мелодични стихови, без обзира на број слогова у стиху, јесу обележје
ове збирке и нешто што је издваја од бројних књига у данашње време где песници
посегну за мелодијом али потом изгубе њену нит и пређу у прозаичност низања
стихова.
Кад је реч о мелодији интересантна
је употреба чланковитог стиха. Наиме, чланком се назива четворосложни стих који
уланчавањем даје веће стихове, најчешће шеснаестерац (4+4+4+4) и то је у
народној поезији био стих тужбалица а каткад и љубавних песама. Драган
Величковић са лакоћом овај стих користи у многим песмама: „Калемарска“, „Мртве
пчеле“, „Божјаци и врапци“, „Ено трља очи брег“, „Дозлабога“, „Испод ока
жаока“, „Туга старе потпетице“, „Лаки хлад“... И не само на местима где
чланковити стих има улогу да ослика елегично расположење, него и на местима где
избија одређен тон критике или сатирична нота (сетимо се чувене Дисове песме
„Наши дани“ која спаја и елегичне и сатиричне ноте) песник вешто користи овај
стих: „ Е, мој куме, жив ти деца! Да знаш како глође беда / Бацио би петобанку
тек онако, ради реда.“
Наравно, и други облици стихова
налазе се у овој књизи, а ту је и слободни стих којим аутор вешто преноси
разнолике мисли и расположења; таква је песма „Опрани снови“ која затвара
књигу. Што се тиче строфа, у књизи се јављају дистиси, терцети, катрени,
секстине, октаве, али и такве песме где се смењују различите строфе, што уноси
динамику у песничку реч, а динамику свакако уноси и разноликост у начину
говора: негде се приповедно-лирски свет прелама кроз призму првог лица, а негде
је приповедање у трећем лицу које катакад учини да ове песме зазвуче и као мале
реалистичке приче или описи појединих појава/ситуација. У песми „Преко Причја“
у живахним октавама смењују се предели, и набрајање топонима уноси неку
етнографску драж, као што већ поменут разбокорен језик, са речима које данас
све мање зна савремени читалац, даје ноту древности, а то чине и разнолике игре
речима („Ћу ћеш ће“) поготове остварене у бајалицама и брзалицама („Бојажљива
бајалица“, Брзопој“).
Лепота језика и мелодија стиха, без
обзира на теме и стилске регистре, јесте константа ове књиге. Ево само почетка
песме „Лаки хлад“, где музика стиха уз одабир речи, преноси посебну
етеричност: „Кад ућути глас додола и
кише се окамене, / Вреле слати похитају у мирисна давна зрења. // Још дремљиви
виногради одједанпут повилене, / У сенкама гројзоберским дуж чокота и корења.“
У многим песмама постоје и рефренска понављања, уз одређене варијације. Уопште,
видно је да песника – направићемо малу игру речима – без обзира на све оне
појаве које га уходе, на другој страни походи истинско песничко надахнуће које
твори јаке и успеле песме. Нека тако и остане!
Маја
Белегишанин Ивановић
МЕЛОДИРАЊЕ ПРИРОДЕ У ИЗВОРНОМ
ОБЛИКУ
Драган
Величковић, „Кумова слама“,
АСоглас, Зворник, 2023.
Тражење
архетипа у поезији је попут тражење игле у пласту сена, Сизифов посао, или у
најбољем случају чишћење Халејеве штале, потребан је само Херакле и божанска
интервенција. Песник као посредник између земље и неба, често умрси
нити плетући фину тканину, ако извире превише речи, а премало је стила, док се
песник Драган Величковић у збирци“Кумова
слама“ прихвативши се тог лепог али тешког задатка, и речитошћу и ритмом, спартанским лаконским
стихом, повезао је бит бивства аниме и мелодирао је природу у њеном изворном
облику.
Песма
„Зрно по зрно“ није класични „мементо мори“ тј. опијеност идејом „сети се
смрти“ , већ приземнији став о људском страху од смрти. Белина симболише
светлост раја, други свет, невиност, мири човека са пролазношћу.
„На Божијој пијаци недељом рано
Моја мајка продаје грожђе“
Мајка
је чест мотив у поезији и њој дугујемо свој божански дар песништва.
„Кумова
слама“ је песма о бесмислу:
„Доста крви и ината, хлеба и
игара,
Ооурук, ураа, ноћна мора, ни
речи, ни збора.“
Крв,
зуби, очњаци, џелат, жаоке, све су то алузије на погибељ, мрави на небу траже
изумрлу сорту. Да ли смо та сорта ми Срби, којих има више на небу, него на
земљи или је умро човек као човек, Величковић препушта одговор читалачкој
машти.
Алитерација,
где доминирају гласови „С“и „Ш“ у песми „Коледар и лозари“ одише тескобом,
непријатним алузијама и умором од борбе за опстанак, то је попут свеопштег
змијског шуштања, немуштог језика универзалног непријатеља, свеприсутног, и
увек свежег за чињење зла:
„Разносе ме као плеву ветрушке
и ветрушине
па ме веју кроз решето у
грашишту од прашине.“
Животна
борба одвија се по разноразним буњиштима и ни ту не стаје, она се пролонгира у
вечност.
Стихови
песме „Мокре птице“ такође одишу мрачном атмосфером. Земља, влага, трулеж,
устајалост и недостатак Сунца, речи су које описују статичност,
недешавање, неку врсту мртвила:
„Под олуком мокре птице се
гнезде
непрестано капљу хладне и
прљаве кише.“
Киша
као лајт мотив од памтивека, од Гилгамеша, преко Библије и Маркеса, до дана
данашњег присутна је и код Величковића. Она је фаза, и није увек блатоносна
елементарна непогода, већ је неумитно и редовно прочишћење. У песми „Благо
киши“ за разлику од „Мокрих птица“ вода постаје асоцијација за динамику, у
природи, у души нешто се догађа и мења, догађа се свеопште катарзично испирање
од грехова:
„Кишни људи опадају, клизе
глисте кишне
сјатиле се оморине, кишурине
чудовишне.“
Мисаоно
и програмско у поезији Драгана Величковића прожимају се из песме у песму и
сакупљање песничког меда траје непрекидно, и у суши и у берићету.
Песма
милозвучног назива „Танкокрила“ ода је пчелама и њиховом подвигу.
„Пчеларима браде трну од жаока
жар убода
тешко Сунцу и полену, густом
роју понајвише!“
Песме
су попут меда одраз лепоте и
горчине, сласти и муке, радости и
безнађа. Све се од свега нађе у меду, и цвета, и мириса, и жаоке, и отрова, али
природи треба и дати, колико јој се и узме. Песник треба да сазрева у свим
годишњим добима, поручио нам је песник
Драган Величковић.
Сажетост мисли и богатство његовог песничког
језика чине ову збирку успелом. Нема наметљивости, разводњености, усиљености.
Све је у складу са природом стваралачког процеса, где слој звучања и значења у
хармонији дају зрелу, рафинирану поетску мисао.
Александар Миленковић
JUGMEDIA Zoran M. Jovanović
Krajem
decembra prošle godine u izdanju ASoglas izdavaštva iz Zvornika, izašla je
iz štampe treća po redu zbirka pesama Dragana Veličkovića iz Velike Sejanice
pod nazivom „Kumova slama“.
Ova zbirka pesama jedna je od tri
nagrađene na konkursu Sedmih drinskih susreta, koji svake godine raspisuje
ASoglas izdavačka kuća iz Zvornika, a nagrada koju je Veličković dobio bila je
besplatno štampanje knjige, uz pokroviteljstvo Dejana Spasojevića
U obrazloženju žirija koji je radio
u sastavu Jasna Milenović, Željka Avrić i Miladin Berić stoji: „Zbirka poezije
Кumova slama je iz više uglova zanimljiva zbirka koja počesto u minijaturama
slika određene životne trenutke ili pak samo jedan tren i gdje pjesnik pokazuje
svoj dar da riječima-slikama stvori atmosferu koja nadtrajava vrijeme i koja
između redova krije poruku. Autor riječi slaže kao zrnevlje, zrno po zrno,
izabrano i očišćeno od nečistoća (Po kumovoj slami mravi traže sortu izumrlu)
tako da čitalac stvara dojam da se ovoj poeziji nema šta dodati ni oduzeti.
Pokatkad kad su te poruke naoko
jasne, one ipak i dalje kriju određenu mistiku koja nas ne ostavlja ravnodušnim
((Ne otvaraj širom prozor. / Preraslo je pruće. / Možda zaspiš. Na prevaru. /
Pod krilom ti legne strah).“
Dragan Veličković iz Velike
Sejanice, kod Grdelice, trenutno važi za jednog od najčitanijih leskovačkih
pesnika i njegove pesme sa velikim oduševljenjem prihvataju čitaoci širom
Srbije , Republike Srpske, Makedonije i Crne Gore.
Ovaj likovni tehničar dizajna pored
poezije koju piše od rane mladosti a pesme objavljuje u književnim časopisima i
na internet portalima kao i na svojoj fejsbuk stranici, bavi se i slikarstvom i
komponovanjem melodija za svoju poeziju kao kantautor.
Pored zbirke „Kumova slama“, Dragan
Veličković je napisao i zbirke pesama „Na hlebu i vodi“, 2021. i „U hodu
me uhode“, 2022. godine a za svoje stvaralaštvo višestruko je nagrađivan u
zemlji i inostranstvu. Član je neformalnog udruženja Poezija 016, Udruženja
pisaca Leskovca, Udruženja pisaca Čegar iz Niša i Književnog kluba „Derven“ iz
Grdelice.
НАГРАДА
"ИЗВОР" ДРАГИЦИ ГРБИЋ ИЗ ВИШЕГРАДА И ДРАГАНУ ВЕЛИЧКОВИЋУ ИЗ ГРДЕЛИЦЕ
Шеф Представништва Републике Српске у Србији Млађен Цицовић
уручио је данас књижевну награду "Извор" наставници српског језика и
књижевности Драгици Грбић из Вишеграда за причу "Разјарени бик", која
је проглашена најљепшом о завичају у овој години и дизајнеру Драгану
Величковићу из Грделице за пјесму "Очевина", која је по оцјени жирија
била најљепша пјесма.
Честитајући добитницима награде у конкуренцији 177 пјесама и 51
приче, Цицовић је рекао да је овај књижевни конкурс важан зато што на њега
стижу радови о завичају, националном идентитету, језику, писму, култури и
традицији, чему Представништво посвећује много пажње у свом раду.
"Уколико будемо чврсто идентитетски утемељени, знаћемо на
најбољи начин да дефинишемо нашу будућност. Када сачувамо наше идентитетске
вриједности, онда ћемо имати прави однос према свима - како према
сународницима, тако и према комшијама и свима који са нама треба да граде
будућност овог региона", навео је Цицовић.
Он је рекао да је награда "Извор", која се састоји од
новчаног износа и грамате, скромна, оцјењујући да није адекватна ономе чему
доприносе пјесме и приче које стижу на конкурс, јер оне остају трајно уграђене
у идентитетске темеље нашег народа.
Грбићева је рекла да јој награда "Извор" много значи,
истичући да је поносна и почаствована, иако је до сада добила бројна признања
за свој рад.
"Ова награда је посебна јер је ријеч о признању угледног
часописа који има квалитет и одмјереност", навела је Грбићева.
Величковић је рекао да ужива у писању завичајних пјесама,
додајући да му то пружа велико задовољство.
"Када сам сазнао да сам добио награду, био сам изненађен и
одушевљен. Ово ми је највреднија награда, јер сам до сада добијао признања на
локалним конкурсима. Ова награда ми значи много, јер представља велики подстрек
за будуће стварање", навео је Величковић.
Конкурс за књижевну награду "Извор" установљен је
2013. године, а тада га је расписала редакција часописа "Жрнов" уз
подршку Комесаријата за избјегла и расељена лица Србије.
Овај конкурс од 2014. године расписују заједно Представништво
Републике Српске у Србији и часопис "Жрнов".
САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ
УДРУЖЕЊЕ КЊИЖЕВНИКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ-
ПОДРУЖНИЦА ИСТОЧНО САРАЈЕВО
Број: 01.02-15/24
Датум: 20.јун, 2024. Године
САОПШТЕЊЕ ЖИРИЈА ЗА ДОДЈЕЛУ НАГРАДЕ
„ВЛАДИМИР НАСТИЋ“ УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ-ПОДРУЖНИЦА ИСТОЧНО
САРАЈЕВО ЗА НАЈБОЉУ ОБЈАВЉЕНУ КЊИГУ
ПОЕЗИЈЕ У 2023. ГОДИНИ
На основу расписаног конкурса за додјелу
награде „Владимир Настић“ Удружења књижевника Републике Српске-Подружница
Источно Сарајево, за најбољу књигу пјесама објављену у 2023. години, жири у
саставу:
1. Аћим Тодоровић, предсједник
2. Милутин Савчић, члaн
3. Недељко Жугић, члан
Донио је Одлуку да се награди књига пјесама
„Кумова слама“ (2023. Издавач АСоглас-Зворник) аутора Драгана Величковића из Велике Сејанице код Лесковца.
Образложење:
На овај конкурс је пристигло 20 књига које
су претендовале за награду „ Владимир Настић“ Удружења књижевника Републике
Српске-подружница Источно Сарајево. Послије разматрања, ишчитавања и процјене,
жири је једногласно донио Одлуку да се награди књига „Кумова слама“ Драгана
Величковића.
***
Права је срећа што у овом свијету постоје
пјесници попут Величковића који су чувари језичког идентитета, градитељи у уздизању,
орјечењу и чувању старог говора српског народа. Оваква симбиоза потврђује
постање Бога у људском бићу који упућује само оне са посебним даром да никада
незабораве коријен свога идентитета и да буду чуваркуће које ће штитити од
најезде помодарства и ерозије књижевности.
Величковић реда поетске слике тако
увјерљиво да оне промичу као на филмском платну и свака би се могла узети као
композиција која има своју естетскофабуларну поруку и поуку, а то јесте
најважније код једног пјесника да зна шта му је чинити и на правичан начин дати
упуте читаоцу.
...„Мало је пјесника који своју поезију
граде на искреном бићу језика непотурајући лажни сјај који почива на сазнајном,
а не доживљеном!“...
(ЉиљанаПавловићЋирић, рецензент)
Величковић је пјесник везаног стиха са
милозвучним карактеристикама које на крају украшавају риме, па тиме његује и
чува јединствен начин пјевања код Срба, као што су то чинили велики српски
пјесници: Дучић, Шантић, Ракић, Дис и други, али и неки данашњи савременици.
Значи он је остао вјеран доброј поезији зато и јесте најбољи...!
***
Награда ће се уручити на Видовдан 28. јуна,
Љета Господњег 2024. на Сокоцу.
Предсједник Жирија
Аћим
Тодоровић
ВЕСНА СТОЈКОВИЋ
Sa promocije zbirke pesama ,,
Kumova slama''- pesnika @Dragana Veličkovića u LKC, 14.novembra 2024.
Hvala Draganu na vrhunskoj
poeziji i nezaboravnom i spektakularnom doživljaju.
Poezija Dragana Veličkovića je
specifična, vanvremenska i neponovljiva. Malo je takvih pesnika koji znaju i
umeju da dočaraju svaki trenutak ovozemaljskog života, da ga utkaju u ćilim
živopisnih reči i stihova koji plene, nadahnjuju i uznose čitaoca do neslućenih
visina i fantastičnog doživljaja sreće i radosti. Njegove pesme su vanvremenske,
očaravajuće, nesvakidašnje i vredne poput brušenih dijamanata jer odslikavaju
realnost, tradiciju,život običnog čoveka, njegova htenja i mnenja,
euforiju-ushićenje ,čak i tugu ponekad,jer sve su to elementi koji čine naš
život upravo onakvim kakav jeste, a ne izmaštan i izmišljen kako mnogi žele da
ga prikažu. Zato su Draganove pesme tako tople i iskrene i slobodno mogu reći
surovo realne.
Još jednom se zahvaljujem
Draganu na pozivu za promociju i poklonjenoj zbirki , posebno sam uživala
slušajući i čitajući njegove stihove.
Vesna Stojkovic
БЕЛЕШКА
О АУТОРУ
Драган Величковић, песник, сликар и
кантаутор, рођен је 10. септембра 1963. године у Великој Сејаници код Грделице.
По занимању је ликовни техничар дизајна. Пише од ране младости, песме објављује
у зборницима, књижевним часописима и разним интернет порталима. Прве песме
штампа 1983. године у листу Младост и недељнику Наша реч; Затим у часописима Стремљења, Бдење, Сретања,
Kњижевне новине, Помак, Сизиф, Траг, Развитак, Неказано, Савременик, У ритму
дијалекта, Суштина поетике, Жеравице, ,
Наше стварањe, У срцу југа, Нова стварност, Глас корена, Буктиња, те на порталу Чудо и многим другим.
Превођен је на руски и немачки језик.
Објавио је књиге песама: Шта све стане у
једну љубав, 2005; На Хлебу и води, 2021;У ходу ме уходе, 2022. Вишеструко је
награђиван за своје стваралаштво.Члан
је Удружења књижевника Србије, Удружења писаца Лесковца; УП ,,Чегар“ Ниш;
,,Поезија 016“ Лесковац; КК „Дервен“ Грделица.
Живи и ствара у Великој Сејаници. Ово је
његова четврта књига поезије.
ИНТЕРВЈУ ДРАГАН ВЕЛИЧКОВИЋ
1. Драган Величковић, трећенаграђени за рукопис поезије на Седмим
Дринским књижевним сусретима, песник, сликар, кантаутор, дизајнер. Иза ових
биографских података крије се уметник лирског пера, везан за традиционалне
теме. Да ли можете да нам кажете још нешто о себи, чиме бисте се боље
представили нашим читаоцима?
У Великој Сејаници на
двадесетак километара југоисточно од Лесковца од 1963.године када сам рођен, заједно са песмом растем
травнатим висовима, кладенцима и буковом хладовином, таворим. Не знам тачно
када ме поезија узела под своје, кад ме је уплела у своје нити, можда још док
сам се играо поред сеоског записа, старе дивље крушке, или крај култног камена
извађеног из темеља латинске цркве у Арничју. И после оволико година још увек
нисам сигуран да ли је то клетва, усуд или Божји дар. Поред стварања поезије на стандардном језику
упоредо пишем и на призренско-тимочком, говору свог родног краја, покушавајући
да од заборава сачувам идентитет, корене и велики број архаичних израза и речи. Бавим се сликарством, дизајном корица
и компоновањем углавном инструменталне музике на гитари. Муза је једна једина, и само
она зна кад и где ће умешати своје прсте.
Члан сам удружења писаца Лесковца; УП ,,Чегар“ Ниш; УСУД ,,Поезија
016“ Лесковац; КК „Дервен“ Грделица.
2. Препознатљиви сте широј читалачкој публици. Зашто је за четрдесет
година стваралаштва (од 1983. и објављивања првих песама) и сарадње са многим
угледним књижевним часописима ово тек четврта Ваша збирка?
Да, прве песме сам објавио у
тада познатом југословенском часопису за културу ,,Младост“. Био сам
у пуној стваралачкој снази али су кренула турбулентна времена. Почели су ратни
сукоби, инфлација, санкције и било је врло тешко у таквим околностима бавити се
стваралаштвом. Нисам престајао са писањем, али нисам имао претерану вољу
за објављивањем. Неке рукописе из тог периода сам и уништио. Објавити
књигу или песму је била просто немогућа мисија, наравно, не и за ретке
,,државне писце.“ После двехиљадите сам почео да се враћам лагано у
,,колосек“. Тешко је надокнадити пропуштено време али сам мишљења да квантитет није од пресудног
значаја.
3. Добитник сте више награда, и прве награде за рукопис поезије на
Седмим Дринским књижевним сусретима, 2023. Шта за Вас значе награде, која Вам
је најдража, а коју сматрате најзначајнијом?
Говорити о наградама је врло
дискутабилно, али је ипак одређена потврда вашег стваралаштва и свакако подстицај за даљи рад. Неко
рече...тренутак среће и опет си сам са својом песмом. Од
досадашњих признања, награда на Седмим Дринским сусретима у Зворнику ми је
најдража, док награда ИЗВОР представништва Републике Српске у Београду и
часописа ,,Жрнов“ најзначајнија. Мада би се могло и обрнуто
рећи.
4. Свестран сте уметник. Чиме се тренутно бавите? Која уметничка
дисциплина је најближа Вашем срцу – поезија, музика или ликовни и дизајнерскеи
изазови? Да ли припремате нешто ново?
Тренутно поред прављења планова
промоција за награђену збирку ,,Кумова слама“ радим музику за етно песму ,,Цвета“
за коју сам писао музику и текст. Ускоро завршавам збирку песама на дијалекту и
полако припремам рукопис за неку будућу књигу. Што се тиче најдраже дисциплине
ту је мртва трка. Мада у последње време поезија узима примат. Врло је
тешко када човек има више интересовања и талената. По неписаном правилу ни у
једној се области не оствари максимално. Постоје изузеци али су врло
ретки.
5. Мало је песника који и компонују своје стихове. Да ли Вам тај дар
за музику помаже да Вам и песме буду мелодичне, да имају свој унутрашњи ритам?
Каква су Ваша искуства као кантаутора?
Може се рећи, јер песма без
основних елемената као што је ритам и мелодичност значајно губи на лепоти и
квалитету. Исте елементе морају да садрже и цртеж и музика. У принципу
компонујем на своје текстове, мада се дешава ако ми се допадне текст неког
пријатеља да урадим музику. Намерно кажем ,,текстове“ јер за музику пишем на потпуно другачији
начин.
6. Коју песничку форму осећате као више своју – пишете и везани и
слободан стих?
Можда ће звучати чудно, али ја
се најкомфорније осећам у везаном или римованом стиху. Тако да
ми је рима приоритет, без обзира на тематику. Али не
бежим ни од слободног, ако осетим потребу и песма ме поведе у том смеру. Нисам
од песника који песму пишу у једном
даху, моја песма мора да одболује са мном,
одлежи у постељи, и са историјом болести уђе у рукопис. Ја сам
старомодан песник.
7. Објавили сте збирке Шта све
стане у једну љубав, На хлебу и води, У ходу ме уходе. Да ли имате своје
песничке узоре? Песнике које посебно волите?
Тешко питање. У
зависности од периода, како сам сазревао, мој сензибилитет и интересовања
су се мењали. Као и већина старијих основаца, учио
сам Јесењина напамет. Онда су следили наши класици Милутин Бојић, Сима
Пандуровић, Владимир Петковић Дис... Прошао сам и Буковског и Превера и Барбаре, али су ми непревазиђени Брана Петровић, Љубомир
Симовић, Милосав Тешић и да не набрајам,
читава чета. Пуно сам читао и дан данас то радим. Једном сам пријатељу у шали
рекао да мора да прочита камион књига да би био добар писац.
8.
Шта
мислите, да ли се поезија данас довољно чита? Да ли имате неки савет за (своје) читаоце, или за оне који би да крену на
пут поезије и/или књижевности?
Мислим да је продукција велика, а има врло мало квалитетне поезије. Но ја немам
ништа против да људи пишу.
Мислим да ионако свако чита
своју књигу, и да није познат ни у својој
улици (као ни ја).
Постоји један одређени круг,
њих десетак ,,елитних“ који се међусобно тапшу по рамену и то је нажалост наша
реалност. А савет за будуће књижевнике би био, ако желе да целог живота буду
Сизифова сенка, нека им је уздравље и са срећом.
Јасна Миленовић
Јануар,
2024.
ЗАСТУПЉЕНОСТ У ЧАСОПИСИМА И ЗБОРНИЦИМА
Лесковачки
недељник ,,Наша реч” 1983
Југословенски
часопис за културу ,,Младост”1984.
Зборник КК
,,Дервен” Шта све стане у једну љубав,
2005.
Зборник КК
,,Знакови” из Вишеграда, Пјесма
Андрићграду 2019.
Часопис за
књижевност ,,Сизиф” Краљево 2019.
Зборник
песама ,,Поезофија” Београд, 2019.
Зборник
међународне поезије на дијалекту,, Eте
такој” Врање, 2019.
Зборник KK
,,Соколово перо”Сокобања, ,,Јутро над
озреном” 2019
Часопис за
културу и умјетност ,,Неказано”- Бар,
2020.
Часопис за
књижевност ,,Суштина поетике” Глушсци
2020
Зборник
награђених песама КК. ,,Миодраг
Петровић” Баточинa, 2020.
Зборник
Удружења писаца ,,Глас корена”,
Синђелићеве чегарске ватре Ниш 2020.
Фестивал
писане речи на дијалекту ,,Преображењско
појање” Ниш 2020.
Зборник
Књижевног конкурса ,,Слапови Вучјанке”
2020
Монографија
Удружења писаца ,,Чегар“ СВЕТЛОСТИ ЧЕГРА
Ниш, 2020.
Зборник
Песничког конкурса ,,Шумадијске
метафоре” 2020.
Зборник
песама ,,У срцу југа” Лесковац 2020.
Зборник
песама ,,Гарави сокак’’ Инђија 2021..
Зборник
Удружења писаца ,,Чегар“ СРЕТАЊА Ниш, 2021..
Зборник ,,Изворник;; КК 21.Смедеревска Паланка,
,,Паланачко поетско лето” 2021.
Песнички
зборник ,,Онлајн поезија“ УПС Глушци
2021.
Зборник
песничког конкурса ,,Рајевском у част” Aлексинац 2021.
Зборник
песама ,,У срцу југа 2.” Поезија 016,
Лесковац 2021.
Часопис
,,Сретања“ Удружења писаца ,,Чегар“ Ниш 2021.
Фестивал
писане речи на дијалекту ,,Преображењско појање” Ниш 2021
Зборник
дијалекатске поезије ,,У ритму Дијалекта” Лесковац 2021.
Часопис за
књижевност уметност и културу..Помак”
број 90-93. Лесковац 2021.
Зборник
песничког конкурса ,,Пчела божанско
биће” Лесковац 2022.
Зборник
КК. ,,Мирко Бањевић” Параћин, песнички конкурс 2022.
Часопис ,,Сретања“ Удружење писаца ,,Чегар“ Ниш
2022.
Недељник ,,Наша реч” песме на дијалекту, Лесковац
2022.
Фестивал
писане речи на дијалекту,,Преображењско
појање” Ниш 2022.
Зборник ,,Између два света” 2022 Удружење
књижевника,,Бранко Миљковић”Ниш
Зборник КК
,,Моравски токови“Трстеник, за награду ,,Љубостињска
розета“ 2022..
Зборник У.К.,,Стојан Живадиновић“ књижевни конкурс,,СОКОБАЊА“2022.
Монографија
,,Лесковачки писци и њихово доба’’
Данило Коцић
Зборник
КК,,Кипријан Рачанин“ Бајина Башта ,,Кипријанов
кладенац” 2022.
,,У срцу југа 2. Зборник
песама Поезија 016, Лесковац 2023.
,,Нова стварност“ часопис за књижевност
Удружење писаца Републике Српске, 2023.
Национална
ревија Србија годинаXVII- број 100, 2023
Антологија ,,Сретања“, Удружење
писаца ,,Чегар“ Ниш 2023.
,,Наше стварање“ Часопис за књижевност, уметност и културу,,
Лесковац 2023.
,,Савременик’’
књижевни часопис, број 321-322/2023.
,,Жеравице’’, 2023. Власеница РС
,,Сцена Црњански“ књижевни
часопис, Београд 2023
,,Бдење“,
77/78
јул – децембар 2023.
,,Сретања“, 28-29/2021.
,,Књижевне
новине“ број 1336-1337 септембар – октобар 2023.
,,Помак”, број
90-93 јануар-децембар 2021.
,,Траг“, број
75, 2023.
,,Развитак“, број 267,2023
,,Градина“ бр. 105-106 / 2023
,,Жрнов“година XI,
број 20. ЗИМА 2024.
,,Вечерње новости“ 6. фебруар 2024.
,,Стремљења“ 2024. 1-2
,,Лепа села лепо копне“ Социолошки
запис о људима и селима југоисточне Србије
,,Буктиња“ Часопис за књижевност, уметност и културу 89-90 / 2024
,,Књижевне новине“ Година LXXVI Број - 1350 Београд, Новембар 2024
,,Савременик“
књижевни часопис број 439-340-341 2024.
НАГРАДЕ И
ПОХВАЛЕ
Награда ,,Владимир Настић“ за најбољу
књигу песама објављену у 2023. години
Награђени рукопис ,,Кумова слама“ на
СЕДМИМ ДРИНСКИМ СУСРЕТИМА 2023.
Књижевна награда ,,Извор“ за
најбољу песму о завичају 2023.У организацији представништва Републике
српске и часописа ,,Жрнов“
Прва
награда публике ,,У ритму
дијалекта“ Лесковачки културни центар (2022).
Прва
награда ,,Поезија
016“ у Лесковцу (2019).
Друга
награда на
Међународном конкурсу КК ,,Миодраг Петровић“ у Баточини (2020).
Друга
награда на
Фестивалу писане речи на дијалекту
,,Преображењско појање“ у Нишу (2021)
Друга награда. ,,Сребрни Кипријанов Кладенац“ KK.Кипријан Рачанин, Бајина Башта (2024).
Трећа
награда на
конкурсу,, Слапови Вучјанке“ у Вучју (2020).
Трећа
награда на
Фестивалу писане речи на дијалекту ,,Преображењско појање“ у Нишу ( 2020).
Трећа
награда на
Фестивалу писане речи на дијалекту ,,Преображењско појање“ у Нишу ( 2022).
Трећа
награда ,,Бронзани
Кипријанов Кладенац“ KK.Кипријан
Рачанин, Бајина Башта (2022).
Књига песама (На хлебу и води) у најужем избору за књижевну награду
,,Срба Митић“ у Малом Црнићу
(2021).
Књига песама (Кумова слама) у најужем избору за књижевну награду
,,Срба Митић“ у Малом Црнићу
(2024).
Похвала на песничком конкурсу ,,Милорад Петровић
–Сељанчица” 2020.
Похвала за песму,,Лударе
гљиве’’7.конкурс,,Књижевног клуба 21’’ Смедеревска
Паланка 2021.
Књиге песама:
На Хлебу и води, 2021.
У ходу ме уходе, 2022.
Кумова слама, 2023.
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
ДРАГАН
ВЕЛИЧКОВИЋ, рођен10. септембра 1963.године у Великој Сејаници код
Лесковца. По занимању је ликовни техничар дизајна, поред писања поезије успешно се бави сликарством и конпоновањем
инструменталне
музике.
Пише од
ране младости, песме и приче објављује у зборницима, књижевним часописима и разним интернет
порталима. Превођен је на енглеском, руском и немачком језику.
На више
конкурса и такмичењима бива награђиван за своје стваралаштво.
Члан је УКС, Удружења писаца Лесковца; УП ,,Чегар“ Ниш;
КК „Дервен“, Грделица.
Живи и
ствара у Великој Сејаници.
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Драган
Величковић, песник, сликар и кантаутор, рођен је 10. септембра 1963.
године у Великој Сејаници код Грделице. По занимању је ликовни техничар
дизајна. Пише од ране младости, песме објављује у зборницима, књижевним часописима и разним интернет
порталима. Прве песме штампа 1983. године у листу Младост и недељнику Наша реч; Затим у часописима Стремљења, Бдење, Буктиња, Сретања, Књижевне новине, Помак, Траг, Развитак, Неказано, Савременик, Суштина поетике, Жеравице, Наше
стварање, Нова стварност, Глас корена, те на порталу Чудо и многим другим.
Превођен је на руски, немачки и енгленски језик.
Објавио је књиге песама: На Хлебу и води, У ходу ме уходе,. Кумова слама, 2023.
Вишеструко је награђиван за своје стваралаштво.
Члан је Удружења књижевника Србије.
Живи и ствара у Великој Сејаници. Ово је његова
четврта књига поезије.
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Драган Величковић, песник, сликар и кантаутор, рођен је 10. септембра 1963.
године у Великој Сејаници код Грделице. По занимању је ликовни техничар
дизајна. Пише од ране младости, песме објављује у зборницима, књижевним часописима и разним интернет
порталима. Прве песме штампа 1983. године у листу Младост и
недељнику Наша реч; Затим у часописима Стремљења,
Бдење, Сретања, Kњижевне новине,
Градина, Помак, Траг,
Жрнов, Развитак, Вечерње
новости, Неказано, Савременик, Суштина поетике, Жеравице, Наше стварањe, Глас корена, те на порталу Чудо и многим другим.
Превођен је
на руски, енглески и немачки језик.
Објавио је
књиге песама: На Хлебу и води,
2021;У ходу ме уходе, 2022; Кумова
слама, 2023.
Вишеструко је награђиван за своје
стваралаштво.
Прва
награда публике за најбољу песму ,,У ритму дијалекта“ Лесковачки
културни
центар (2022).
Прва награда УСУД,,Поезија 016“ у Лесковцу
(2019).
Књижевна награда ,,Себрни Кладенац“ КК
Кипријан Рачанин, 2024.
Друга награда на Међународном конкурсу КК
,,Миодраг Петровић“ у Баточини (2020).
Друга награда на Фестивалу писане речи на
дијалекту ,,Преображењско појање“ у Нишу, 2021.
Добитник је повеље ,,Владимир Настић“ за
најбољу књигу поезије у 2023. године у Соколцу;
Kњижевне награде ,,Извор“ за најлепшу песму о
завичају 2023. године у организацији
часописа ,,Жрнов" и представништва
Републике Српске;
Садашња књига ,,Кумова слама“ је награђен
рукопис на СЕДМИМ ДРИНСКИМ
СУСРЕТИМА у Малом Зворнику, 2023.
Књига песама (На хлебу и води) била је у
најужем избору за књижевну награду ,,Срба
Митић“ у Малом Црнићу (2021).
Књига песама ,,Кумова слама" 2024. такође
у најужем избору за књижевну награду
,,Србољуб Митић" у Малом Црнићу 2024.
Члан је Удружења књижевника Србије.
Живи и ствара у Великој Сејаници. Ово је
његова четврта књига поезије.
