Чујем путем новоселце, мељу да ми обруч рђа
Таваница као туђа, нечешљана никад грђа
Паљевина, мутна вода, на темеље плитке брег
За протуве и крпаре, бринем ко за лањски снег
У шаци му грудва глине, преко уста ретко платно
Здравимо се на промаји, штендер, фиронга, и клатно
У незнано неко доба у сусрет ми иде странац
Трљам очи не верујем, моја сенка, брат близанац
До перчина је у трави од појаса грање приде
Свуд по њему тврдокрилци, тек по негде вире гњиде
А ноћ звони моје име, ошштар песак, трн у гласу
Ово нису моје звезде што по младом житу пасу
Кад осетим хладне жмарце, брже боље обедујем
Завежљај под мишку стегнем, сенку псујем и путујем
Кренем гордо, препоносно, грудачки без извиднице
Око мене насумице, читуље ко сликовнице
Тутњи попут брзометке, у грудима о там – тум
Уплетене у чвор стазе, збуњене ко ја и друм
Преко џаде што не воде никуда углавном
У изгнанство својевољно, моја сенка граби са мном
