Dragan
Veličković: Da bi bio veliki – ne moraš da budeš
glasan
Da bi bio veliki, ne
moraš da vičeš – dovoljno je da stvaraš kao Dragan Veličković
Postoje umetnici koji
vas ponesu rečima, ali i oni koji vas, kada ih upoznate, ponesu celim svojim postojanjem.
Takav je Dragan Veličković. Pesnik, slikar i kantautor – ali pre svega čovek,
suprug, otac i deda.
Upoznala sam ga tek
juče, ali imam osećaj da njegove stihove nosim duže. Dragan Veličković, pesnik
koji se svuda predstavlja kao pesnik iz Leskovca, iako živi i stvara u Velikoj
Sejanici, rođen umetnik i samouk muzičar, slikar i dizajner, jedan je od onih
ljudi koji vam ne govore da su umetnici – oni vas puste da to sami otkrijete.
U njegov dom u Velikoj
Sejanici, selu koje se smestilo na 600 metara nadmorske visine iznad Grdelice,
vodi vas put kojim se i vetar uspori. I taman kada pomislite da vas čeka obična
seoska kuća, dočeka vas umetnost u patikama, sa osmehom i toplim pogledom,
ispred kuće sa pogledom na tišinu.
Ispred svoje kuće,
osmehnut i skroman, dočekuje vas Dragan Veličković – kao da ste došli kod
komšije na kafu.
I ne znate odmah da ste zapravo kročili u dom pesnika, slikara i kantautora.
Dragan tu živi sa
suprugom, sinom, snajkom i unukom. Njegov dom ne pokazuje da ste ušli kod umetnika
– ali sve u njemu to jeste: mir, ton, boje zidova, rečenice ukućana, tišina
između dve reči. U toj kući, dok razgovarate sa Draganom, shvatate da umetnost
ne stanuje u gradovima – već u izborima koje praviš kad si na prekretnici.
Poezija kao način preživljavanja
„Prava definicija
poezije je – buncanje“, rekao je u jednom trenutku kroz osmeh. Ali to buncanje
kod Dragana ima red, ritam i smisao. Njegove pesme su misaono-refleksivne,
zavičajne, često i verističke – realne do bola, nežne do tišine.
Poeziju je počeo da
piše još kao dečak, čuvajući stoku po leskovačkim brdima. Od dosade, kako sam
kaže, ili možda zbog dara koji ga je našao pre nego što je on sam razumeo šta
je to.
Sa samo 19 godina
objavljuje pesme u tada najznačajnijem omladinskom časopisu Mladost. Kasnije u
Našoj reči. I tako počinje – ne karijera, već život sa stihom.
„Inspiracija mene
nalazi. Ja ne tražim nju“, kaže.
Umetnost koja nije
gladna – već glad preživljava
U međuvremenu, došle su
devedesete. Ratovi. Sankcije. Umetnost je morala da stane, jer život nije
mogao. Radio je kao dizajner u trikotaži. Kada je sve stalo, odlazi u Beograd –
ne da piše, već da radi građevinu.
„Lepio sam keramiku kao
Mika Antić pločice. I od toga sam živeo. Meni je bilo važno da deca imaju šta
da jedu“.
Ni tada nije prestao da
piše. Samo što su stihovi morali da čekaju. Nisu se žalili.
Pesnik sa vrha brda i
dna duše
Dragan Veličković je
rođen 1963. godine u Velikoj Sejanici. Po obrazovanju – likovni tehničar
dizajna. Po životu – umetnik koji se nijednom nije odrekao onoga što jeste, čak
i kad ga život nije mazio.
Prve pesme štampa 1983.
godine, ali pravi uzlet beleži tek poslednjih godina – kad su deca stasala, a
on konačno dozvolio sebi da stihove pretvori u knjige.
I tada počinju da
pristižu nagrade.
Nagrada Vladimir Nastić
– za najbolju knjigu poezije “Kumova slama” objavljenu 2023. godine
Drinski susreti – nagrada za rukopis Kumova
slama (2023)
Književna nagrada
"Izvor" – za najbolju pesmu o zavičaju (2023)
Prva nagrada publike – U ritmu dijalekta,
Leskovački kulturni centar (2022)
Poezija 016 – prva nagrada, Leskovac (2019)
Festival pisane reči na dijalektu
"Preobraženjsko pojanje" – druga i treća nagrada (2020, 2021, 2022)
Srebrni i bronzani Kiprijanov Kladenac – KK
„Kiprijan Račanin“, Bajina Bašta (2022, 2024)
Treća nagrada – Slapovi Vučjanke (2020)
Knjiga Na hlebu i vodi
bila je i u najužem izboru za nagradu "Srba Mitić" 2021. Godine
Rima, dijalekt i
spašavanje zaboravljenih reči
„Meni je draža nagrada
publike nego ona od žirija“, kaže Dragan. „Zato što publika ne glasa zbog imena
– već zbog stihova.“
U razgovoru se
uključuje njegov sin Stefan. Govori iskreno, sa poštovanjem, ali i jednom
rečenicom koja sabira celu priču:
„Tata je u životu
izabrao nas. Porodicu. Da nije – verovatno bi sada bio akademik. Ali nikada
nije kasno, i njegova poezija sama pronalazi put.“
I jeste. Prevođena je
na ruski, nemački i engleski. Objavljivana u desetinama časopisa: Književne
novine, Savremenik, Gradina, Žrnov, Naše stvaranje, Antologija Sretanja,
Večernje novosti, Pomak, Trag, Scena Crnjanski, Stremljenja, Žeravice, Lepa
sela lepo kopne, i mnogim drugim.
Dragan piše i u
slobodnom i u vezanom stihu, ali – kako kaže – rima mu „bolje leži“. Rima je
teža, ali mu daje strukturu.
I ono što njegove pesme
posebno izdvaja: upotreba dijalekta i arhaizama.
Ne piše nužno cele
pesme na dijalektu, ali često koristi reči iz prizrensko-timočkog govornog
područja – da bi ih sačuvao. Da ne odu. Da ne nestanu.
„Spašavam reči od
zaborava“, rekao je tiho. A to je možda i najbolja definicija poezije.
U jednom trenutku, u
razgovor se uključuje njegov sin Stefan. Isprva stidljivo, ali iskreno.
„Meni je teško da na
tatu gledam kao na umetnika... ali znam – on to jeste. Ima tu nit, taj dar. I
nenametljivost koja danas sve teže dolazi do izražaja.“
Stefan priznaje da je
njegov otac ponekad i previše samokritičan. Da sliku iz rama vadi nakon pet
godina da bi prepravio jedan jedini detalj. Da pesmu čita šest puta pre nego
što je pusti iz ruku.
Perfekcionizam? Da. Ali
više od toga – odgovornost prema onome što stvara. I prema onima koji čitaju.
💔 6. Najveća
nagrada je – pažnja
Dragan kaže da mu je
najveća nagrada povelja „Vladimir Nastić“, ali ne zaboravlja ni priznanje
publike u Vranju – „U ritmu dijalekta“, gde je pobedio jer je publika prepoznala
emociju u dijalektalnoj poeziji.
„Pesma ‘Ej, mučena moja
dušo’ – probudi emociju i kad je dijalekt u pitanju. Poezija ne mora da bude
parodija.“
Posebno ga je dirnulo
kada mu se javila Dušica Popović, legendarna spikerka Radio Beograda, koju
nikada nije upoznao, ali ju je kao dečak slušao. Sama je tražila dozvolu da
pročita njegove pesme.
„To mi je čast veća
nego tri nagrade zajedno.“
🎸 7. Gitara,
slika, duša – sve iz istih ruku
Dragan svira gitaru.
Samouk je, sluhista. Komponuje, piše tekstove, peva. Njegove pesme ne traže
hit-listu. One traže mesto gde će ostati.
Pesma koju je deli sa
vama je njegova autorska – tekst, muzika, izvođenje. Ima primese vranjaskog
melosa. I da, može da postane jedna od najlepših kafanskih pesama za srce i
dušu, jer svako je jednom imamo svoju Cvetu – ali to zavisi od nas, ne od
njega.
Slika raznim tehnikama:
akvarel, pastel, ulje, tuš... Ali u poslednje vreme više piše nego što slika.
„Poezija je moj
primarni jezik. Sve drugo je njen odjek.“
❤️ 8. Dragana – žena, pesma, podrška
Na jednom trenutku
književne večeri pročitao je pesmu posvećenu svojoj supruzi Dragani. Ustala je
iz publike, tiho ga zagrlila. Smeh. Suze. Tišina.
„Odsviraj im onu
‘Vranjansku’“, rekla je, jer je on zaboravio da se pohvali. On se nikad ne hvali.
Njegova poezija to radi umesto njega.
🌱 9. Zaključak
– autentičnost kao put
„Ako ubodeš jednu pesmu
– ti si pesnik“, rekao mu je prijatelj Dragan Marković.
„Nije važno koliko knjiga imaš.“
I možda je upravo to
ono što ostaje nakon susreta sa Draganom Veličkovićem – utisak da autentičnost
ne viče, ali se pamti. Da tiha umetnost ne traži prostor – ona ga stvara.
U vremenu kad svi žele
da budu viđeni, Dragan samo želi da neko, možda jedan čovek, čuje.
I baš zato, vredi
pisati o njemu.
Ovo nije pesma za
kafanu.
Ovo je pesma za onog što ćuti posle druge čaše.
Za onog što pamti ženu koja nije umeLA da voli tiho.
Ovo je sevdah iz duše
jednog južnjaka.
Napisao je, komponovao
i otpevao čovek koji ne glumi umetnika – on to živi.
Dragan Veličković – iz
Velike Sejanice.
Pesnik, slikar, kantautor.
I glas juga.
