Beli dane

U kom delu na reveru da okačim
beli cvet
I u meni znanom smeru kružim
kao suncokret
Al' ne mogu noć je mračna oduzeta
ko netačna
Preklinjem je al' ne vredi ne budi se
samo bledi

Hajde dane propalice da nam sunce
vidi lice
daj otvori lepe oči što si takva
izelice
Skini drlje beli dane probudi se
i ne žmuri
misli su mi izgužvane srkni kafu i
požuri

Uštini se i ne zevaj poznajem te
ko zlu paru
i bez tebe i sa tobom podstanar sam 
podstanaru
Kreni stara spavalice tresni o pod
potpetice
pa zagrebi starim žarom kaldrmom
i trotoarom

Barem trepni nema smisla lupi šakom 
zvezde gasi
Orošena tvoja kosa još se cedi
na terasi
Šutni mesec svanulo je neka dan od sreće 
štucne
Probudi se i umukni 'il me prati
ili crkni.

Dragan Veličković

Руковети

Прострла се месечина по грањке се излежава,
Зрикавци се распевали с'м трепере не стањују,
Ја дремку не мог' да дремнен берикет се мора збира
Да не удри нека неман с'д ме само тој секира

Авлија  је очистена нигде једна травка нема,
Да дочека прво снопље леса широм отворена,
Петлови се још не чују, руку лиже ми керуша
Ја излазим све на прсти, проклета ми селска душа.

Неје се развиделило, тишина је спије село
Гледам њиву и пшеницу, сабајле је а већ врело
На радос'  се мак црвени, он туј неје ради реда
Лелеје се жито зрело, класје све у земљу гледа

Точим воду у тестије на кладанац испод слог,
Не види се од купине само папрат, црни глог
А над њега ситна слива што му држи  ладовину,
Цел синор се окрепљује туј од жегу и врућину

Јутрос жњемо прву њиву под орину у падину
Српови фијичу, режу, ће уплашимо тишину
Руковети с'м се нижу, пада класје наглавачке,
Снопље турам у крстине па у лојтре полагачке

И оне се расушиле, искривила стршеница,
Ће помину овој лето мада, тешка је пшеница
И такој си сваки дан, слунце од како изгреје 
до увече к'д се ставни и све док се не ожњеје

Голема је млого њива, тешко мож' јој се одвије
Трчим газим по стрнику помагају у комшије,
По њиву су помилеле беле блузе и кошуље
Отме се по неки уздах вриска, смејање се чује

А у подне поседамо у дебелу ладовину 
'ладну воду попијемо па исправимо грбину,
Врљам поглед преко грањке, стара мајка уз долину
Носи крошњу и сепетку полак' граби уз путину

Бач'лак  је бел' прострла, с клубе навезене ћошке,
Он се мало накривија шта донела благи Бошке!
Сирење, погаче вруће, стаклено шише ракије
Што се вика, кад се ради мора и да се попије

И такој си сваки дан слунце од како изгреје,
до увече к'д  се ставни и све док се не ожњеје.

Драган Величковић

Košulje

Moje su godine košulje
ludaka
Na obrazu ožiljak fleka
varičele
Šunja se prošlost, rđavog li
znaka
Još uvek mi poderane, cipele
ko cele

Ćute, hladne kao mrak
u starom odžaku
Iznemogle, malaksale bezobrazno
stare
Dođu same, nepozvane sakrivene
ispod strehe
Kišu pljunu, ošamare
pa uvenu i ostare

Tiho, ko sa stare česme kliznu, kapnu uspomene
Na tren bljesnu, i zaiskre posle nejasno se vide,
U crnome adresaru nesmotreno slova maknu,
Žmirnu, trepnu uplašena kao
da se nečeg stide

Mirišu na divlje trave izmučene
vetrovima,
I trepere kao strune, na promaji
i ja s njima
Mutne slike mladih snova
neuredno pobacane,
U džepove od košulje ja ih
slažem neoprane

I na kraju poluglasno, vreme puzi
jedva diše
Kad predahne stane malo
na bosiljak zamiriše

Dragan Veličković

USUD - Poezija 016 Stihozborje 28.10 2019 Leskovac