У ТОРБИ МИ ГЛАВА - Драган Величковић

У ТОРБИ МИ ГЛАВА

Око подне крупне муве зује биће кише
На плотни се топи шећер цврли и мирише
У прозору боја неба ни тегет ни плава
Облаци до земље легли како ми се спава

Керуша на прагу дрема изнемогла глува
По њој мили цела чета крпеља и бува
Трепће стока испод ока прави се да спава
Очи све на пола копља бестрага им глава

На капији сан прекрио поштарево лице
Заспале у торби жалбе пресуде и дописнице
Кметови на кулук зову у торби ми глава
Свако има неки разлог не страда се забадава

Oко куће чујем шкрипу чизми од жандара
Није добро да се скида са зида сачмара
Зато молим драгог Бога да им разум даде
Да са плота скину руке да га не огаде

Ја још спавам општа дремеж вода ми до гуше
Будни само доушници јебозовне шалтеруше
Према небу дижем главу не верујем да је јава
Ја још не бих да се будим док је труло и скапава

НЕМАМ ПОЈМА - Драган Величковић

Могу у себе да се закунем 

Да чиним све што најбоље умем 

Док неко врло, смишљено ради 

Да ме са самим собом завади

Зато сам очајан, по мало бесан

На дно ме тешко безнађе вуче

Ја немам појма ским сам и где сам 

Шта ли је данас, сутра ил јуче

И нема смисла и нема реда 

Нисам ни овде још мање тамо 

Живот са стране стоји и гледа 

И прстом не мрда, а баш се знамо

Не бих га мењао, нема тих пара 

Виси о концу и једва стоји 

За мене гине, страда и вара 

Добро је каже, и кад се боји

Баш се трудим да га разумем 

Некад га опсујем, ређе и пљунем 

А њега брига, јасно се види 

Махне и каже, слободно иди

А могу у себе да се закунем 

Да чиним све што најбоље умем 

Док неко врло смишљено ради 

Да ме са самим собом