Седим на кревету погнуте главе, гледам у под, и као сваки новајлија, ћутим. Испред мене у прашини, нова црна путна торба, тек отворена конзерва и пола хлеба. У дну собе поред прозора нека уморна душа је хркала. Зажмурим па брзо отворим очи. Не вреди, решила стварност да се поигра са мном, и соба и људи, па и муве октобарске у прозору исте.
Дашчара је утонула у дувански дим. Непознати људи су пили ракију и после сваког круга, очи су им бивале све веселије, а смех и галама све бучнији и јачи. Проклета печалбарска душа, све промаје, ветрове и кише , стално је натапала ракијом. А муке, наде, страхове и стрепње, вешто је крила доскочицама, шалама и смехом.
Низ ходник би се повремено чуо клопот кинеских папуча, а при сваком отварању врата, из оронулих тоалета, у собу би ушао јак мирис мокраће и хлора. Неко је угасио светло. Још извесно време су у мраку, као свици, жариле цигаре док нису сви заспали. Дуго нисам могао да склопим очи, зурио сам у таваницу, превртао се по кревету. По глави су ми се врзмале свакојаке мисли, некако ме тек пред зору савладао сан .- 'Ајмо народе, устајање! - дрекну мушки промукли глас, и изађе залупивши за собом врата.
Почели су да шкрипе кревети, кости и ребра. Како се нисам скидао пре увлачења у устајали мирис покривке, одмах сам био спреман за дневне изазове. Уморне и сањиве прилике око мене, једва да су ме и приметиле, журећи у нови дан.
У доскорашњој мензи бившег предузећа, полако су пристизали радници, да би добили распоред ко ће где и са ким данас радити. У чело стола је седео пословођа Петровић, крупни, проседи педесетогодишњак. Цаклиле су му плаве, ситне очи испод наочара велике диоптрије, док је правио план рада за данас. С муком је успевао да састави по коју мисао како ваља, одавао је утисак дрске и арогантне особе. Стрепео сам... шта ли ћу ја добити као задатак?
- Слушај овамо! - надмено се обратио пословођа. - Чомбе, Божа и Гиле, иду на потпорни зид, бетон стиже око три. Миле и Гојко! Јесте ли завршили задњу страну фасаде?
Обојица се најпре ћутке погледаше а затим, као по договору, одречно завртеше главама.
- Нисте, а? Ајмо на фасаду! И, поведите још неког радника, требаће вам сигурно.
Онда се, наједанпут, окрену ка мени.
- Ти си нови мајстор, је ли?
- Да, jeсам - снебивајући се, потврдно климнух главом. Одмерио ме је од главе до пете.
- Пази! Ти ћеш... - застаде на трен па настави: - Чекај бре, нисам те ни питао, па шта си ти, зидар, тесар, оџачар... који си мој?
- Па... радим све. Уствари, наставник руског ми је право занимање али сам дуго на грађевини... - рекох, мало неуверљиво.
- Наставник, кажеш? Боже господе! Дакле, мене неко овде очито зајебава. Па, овде су бре потребни зидари, молери, фасадери, разумеш ли? Шта да радим са учитељима, да се сликам? Јеб'о те онај ко те мени послао. И, кажеш, радиш све? Одлично, ти што знају све, ја углавном отерам у красни. Изгледа да ћеш ми ти запржити чорбу него, упиши се овде у карнет и иди ради па ћемо видети, - рече мало помирљивијим тоном, очигледно не знајући шта ће са мном.
- 'Оћеш да зидаш димњак у ,,Зеленгорској“ - питао ме је док сам се уписивао у евиденцију. Слегнух раменима. - Или можда... можда да зашалујеш једну терасу, горе у ,,Поручника Милетића”, је ли? Да, иди ради ту терасу и узми једног да ти помаже. Ајде, нећу цео дан да се млатим са тобом.
Узео сам неопходан алат и кренуо са помоћником. Насеље није било далеко, за дестак минута смо били испред зграде. Газда је био пријатан човек и док смо, за срећан почетак радова, испијали по ракијицу, он ми је укратко објаснио шта жели. Хтео је да „избије“ прозор и постави двокрилни балконац. Наше је било само да му зашалујемо и избетонирамо терасу, отприлике један метар квадратни. Оставио нас је и отишао.
Радови на тераси су извођени на приличној висини за моје поимање исте, три-четири метара од земље, рачунајући и темељ. Како нисам навикао да се одвајам од мајчице земље, та висина је у мени изазивала неприметну дрхтавицу. Али, што се мора, кажу, није тешко; поставили смо мердевине, направили стабилну плаформу и почели да рушимо бетонску греду, тражећи арматуру за коју би требало везати терасу. Ја сам све време покушавао да не гледам испод себе, као и да се сетим, у којој зони се ставља гвожђе да се будућа тераса не би срушила. „Ма, нема куд, држаће то“ - тешио сам себе а приметио сам да ме и помоћник сумњичаво гледа, нисам му нешто уливао поверење. Сама логика ми је помогла да се определим и поставим арматуру у горњој зони терасе. Оплату смо подупрли старом, дрвеном бандером, која је лежала поред зграде, питај бога откад. Како је тврдоглавост уско повезана са мојим карактером, није било тешко замешати бетон ручно, на тротоару, и до мрака завршити терасу са свим неопходним, елементима. Одахнуо сам, био је задовољан и момак који ми је помагао. Видео је он ,,кол'ко је сати” да сам ја све само не мајстор, али се није оглашавао, ћутао је.
У дрвеној бараци сам се вратио с много више поуздања. Слика је била скоро иста као и претходне вечери, димна завеса, ракија, галама и смех.
- Како је прошао први радни дан, мајсторе? - обратио ми се онај што је синоћ хрчао поред прозора.
-Добро је мада, увек може и боље... док се ужигам! - одговорио сам.
- Јесте ли завршили код Стеве ону малу терасу? Мала али зајебана, неприступачна.
- Јесмо... бога ми незгодна, правила ми је мало главобоље.
- Е, па, главобоља је и сав овај наш посао него... чекај... ћутите да чујем време... - обрати се на тренутак осталим мајсторима.
- Најављују неку кишу сутра... не ваља.
- Најављују - више за себе прокоментарисах.
Повијало се шибље поред прозора, ветар је појачавао. „Можда се стварно промени време“- помислио сам. Можда одморим а нисам поштено ни почео. Ко ће га знати. То су непредвидиве и неизвесне ствари.
- Пу, мајку ти пацовску! - псовао је човек крај прозора.
- Шта је било? - повикаше остали у глас.
- Гледај, молим те! Појео ми пола кекса и парче карнета, и он би неки радни сат да откине, миша му мишјег. Људи, качите ствари само на зид, никако у торбу, ево шта се дешава.
- Па, зар пословођа не пише дневнице? - питао сам ја.
- Он пише за себе, ми пишемо за нас... чист рачун-дуга љубав, што кажу.
Не сећам се када сам заспао, целе ноћи сам сањао како падам са скеле, како се руше потпорни зидови, неку мутну воду из које никако да испливам. Пред зору ме је пробудила олуја и јак пљусак. Кажу, кад киша пробије зору, не стаје цео дан. Барака је солидно грађена, прокишњавала је тек овде-онде по која кап са плафона. Иако ће највероватније изгубити дневнице, већина мајстора је осећала благо задовољство што им се пружа прилика да предахну један дан. Крвав је то динар. Велики број њих је искористио кишовит дан да нешто закрпи, опере, оде до продавнице и купи неопходне потрепштне. Али, четворица мојих сустанара, рачунајући и Ћору поред прозора, нису престајали да пију и спавају. Пред вече су и запевали, нико није ни помишљао на сутрашње обавезе.
Следећег дана се небо изведрило. Помало невољно сам се спремао за посао... гледам... у мојој соби тишина и мук. Сви спавају к'о заклани, будни смо једино, мој помоћник Миланче и ја. А он, Миланче, добра душа дунђерска, навикао на хлеб и воду, на неизвесност... увек ведра духа , мој први помоћник, прве класе, како сам га у шали звао, кренусмо смо у нови дан. Бетонирали смо плочу код управника затвора на периферији вароши. Да би што пре завршили, управник нам је у помоћ довео и неколико притвореника, они који су се добро владали и у које је има поверења. Мешалице су брујале, посао је добро одмицао, нисам примећивао хладноћу иако је дувао северац и у ваздуху мирисала зима.
Пословођа је био задовољан , брзином и квалитетом рада, обраћао ми се са више поштовања, осећао сам то током комуникације.
- Наставниче! Добар си, добар. Не жури, само полако али то што урадиш да буде људски и квалитетно, разумеш?
„Да, да наравно трудим се“- мислио сам у себи, док сам потврдно климао главом. Ех, само још да научим како се зову алатке и да су све цигле двадест пет центиметра. Никако да различим облу од глетарице, а подоста времена ми је требало да схватим, да је тесла и кесер једна те иста алатка. Од свих грађевинских справа, најнеобичнији ми је био јапанер! Никако нисам могао докучити корен те речи... нагађали су да је неко од наших лењиваца, на питање да ли зна да упавља тим великим колицима, одговарао са: „Ја па не“! Ја па не, ја па не... пролазило ми је кроз главу, управо у моменту када је пословођа, мало повишеним тоном рекао:
- Да ли се слажеш са тим?
- Да, да ... мислим, како да не! – одговорио сам а да уопште нисам чуо његове претходне речи, потиснуте мојим размишљањем о настанку имена за чудовишни јапанер! Срећом, пословођи се допао мој одговор.
Купио сам вечеру у оближњој продавници и отишао у стан. Унутра галама, вика и халабука. Помислио сам, сигурно опет пијанче. Али, преварио сам се. Ћора седи на кревету са отвореним карнетом, око њега сви у глас вичу и убеђују се. Гуша за гушу, што би се рекло дунђерским речником..
- Стварно си ћорав, матора лејко. Ко ти даде карнет да га ти водиш, јебо те карнет! - урлао је Чомбе.
- Стани бре, мало! - дрекну Ћора. - Је л' ти видиш Чомбе, шта овде пише... значи, петак, субота, недеља...
- Видим, али што си подвукао петак и написао „Неизвесност“.
- Чекај, полако - бранио се Ћора. - Је л' падала киша у петак? Падала! Јесмо ли радили? Нисмо! Значи, пишем: неизвесно. Можда се смилују и плате нам дневницу а можда и не, јел тако? Тако је! Значи, петак ,,неизвесност”. А пошто смо боловали од пијанчења после кише, субота је, брацо мој, тешка неизвесност. Значи, од дневнице нема ни мојега! И? Је л' вам сад јасан карнет? - ликујући саопшти Ћора.
Сви су ућутали к'о покисли пацови. Ћутао сам и ја, Ћора је апсолутно био у праву.
- Је л' сутра недеља? - упита неко.
- Да! – одговорише неколико гласова из различитих углова просторије.
- Не пиши ништа, 'бем ти неизвесност!
Пролазили су дани, низале се дневнице. Почео сам да осећам умор а и жељу да одем на неколко дана кући и одморим. У међувремену сам почео да реагујем када би ме неко ословио са ,,мајсторе“. Привикавао сам се на нову улогу. Није ми било лако, али то је био једини начин да материјално обезбедим себе и своју породицу. Све недаће и тешкоће сам много лакше подносио уз здрави хумор, наизглед неуких зидара.
Кo зна где сам био у мислима, када испред пекаре сретох газда Стеву и онај његов доброћудни осмех уз питање: - Оо, добро, бре мајстори, где сте ви? Кад мислите да рашалујете терасу и скинете ону бандеру? Више од месец дана стоји тамо. Почеле су и комшије да ме зачикавају.
Кроз осмех сам му одговорио:
- Стварно не знам шта ти смета бандера. Нека је, нека везује бетон, што дуже то боље. Пусти комшије, не познају материју, кажи им да је тако по пројекту.
- Хм, добро али нешто ми је ту сумњиво - рече Стева. - Слушај овако... (смеје се). Да ли би ти смео да станеш на терасу са три вреће цемента поред себе, а ја да склоним бандеру и рашалујем? Шта мислиш?
И ја сам се заценио од смеха.
- Па, ти бре, ниси нормалан. Ти да ставиш три вреће цемента на улицу, асфалт би потонуо а камо ли тераса, ха ха ха! Слушај ме сад озбиљно, склонићемо је, не брини. Прва нерадна субота, спреми две-три флаше пива, и ево нас. Али не беше тако.
И ако сам нешто схватио у досадашњем животу, то је да добри људи по правилу увек лоше прођу, из мени непознатих разлога. Следеће недеље су нас послали на ново градилиште у суседној вароши. Више се нисмо враћали. А бандера... е, судбина бандере је остала у неизвесности, у тешкој неизвесности!
