стиснут вришти, год до года
под ребрима, камен заста
труљедина, јад нерода
С Белом земљом у наручје
ноћник брсти лишће пресно
Бељевина стегла Бучје
у гранама, сунцу тесно
Тесно је и преко Причја
нигде лица ни наличја
Куновина, Габар, Леска
ретком земљом, бразде песка
Сеновите, песковите
уплетене у чвор стазе
гргољећи водом глођу
док с белутком у јаз дођу
Тад под чесмом Стругарнице
где зри семе видарице
отегну се камењарке
мислиш пруће, оно шарке
После иду да се крију
ожеглине у тканине
и раменом да подупру
Шупљи камен, Нерезине
Тако сваког Божјег дана
лисковињом машу руке
поздрављају бело сунце
од Баре до Крстов чуке
И чувају рог сломљени
у копито хладовине
док Падина не пристане
да заноћи у Вирине
Нема коментара:
Постави коментар