ДОЗЛАБОГА
Лењивице сестре гује, прећкају се преко слога,
Испод гнезда по врелини, пршти језа дозлабога,
Кошуљицe изношене, вијугаве цикцак шарe,
Трепере на трну лаке, остављене ружне старе.
Од предака наслеђене, ја покорни добри гост,
У камену чуваркуће, памтим стрепњу и благост,
Њихов поздер, моја кућа, век самују бојажљиве,
У темељу испод прага, змијареве кћери живе.
Помислим у сан ћу пасти, од врелине дах дубок,
Дивљом гором сунце скаче, скок по скок ко поскок.
Три ливаде нигде лада, небо легло потрбушке,
Уплетен у грању корак, мили попут белоушке.
Не отварај, говоре ми, бритве, маказе и конце
Да не вуку се за тобом, палацају на сезонце,
Него певај, беж’те змије, увелико зло се спрема
Преко дола утекните у њивама нек вас нема.
Можда ваља питомије да се удри у тепсије,
Кад загрме Јеремеје ајд’ у море кривошије!
Чак и оне што се крију крај дрвника, поред стога,
Осунчаће кожу кад-тад на два шиљка црног глога.
Лењивице сестре гује, прећкају се преко слога,
Испод гнезда по врелини пршти језа дозлабога!
Нема коментара:
Постави коментар