ТУГА МИТЕ БЕЗЕМЉАША
Ових дана врзма ми се мисао по глави
Да покућство и имање поклоним држави
Да уступим самог себе, заувек будзашто
Без погодбе и цењкања, на реч само, пошто-зашто
Да се одрекнем иметка на изволте у бесцење
Испод нокта дајем црно, месечину и камење
У Јаруге хладовину, тешка срца извор приде
Натопљене знојем бразде, па куд иде нека иде
Дајем утрине, стрмине, љути мајдан Зеленичја
Оскорушу и раскрсја остављена без обличја
Казаницу, ситну плеву, за јесењу сетву семе
Крчмим ал не вреди ништа и даље ми тешко бреме
Скидам ожиљке и ране, сад коначно немам ништа
Газим као кал тежаци, крчевину до Селишта
Превремено глас остављен од браништа недалеко
Јавља да сам обележен, грехом уздуж и попреко
Одболујем у тренутку гласине и лажне тужбе
Буковину одмах режем у налету јаке срџбе
Посред чела удари ме, прочуло се надалеко
Из облака глас предака, од три цера недалеко
И овако и онако свакако је наопако
Нема коментара:
Постави коментар