ТУГА
Нечујно шапне ко плитки поток
Од нокта оплете рез до под гушу.
Ко хладна росуља - пчелињи оток,
Опрли везеним ветром повијушу.
У венчац свијена да се не урекне
Док болом откаје, порубе, оконча,
Костима шупљим хладноћа утекне
Пред зору скорава празна ко омча.
И ћути подмукло не дише,трепери
Тио под плахтом сунчев стрмичак,
Кучине два хвата, мало је не мери
На тугу бел јастук - трн цвали чичак.
Сву ноћ по сопству, наоко марљиво
Грли ко побратим - рођени братак,
Зором ми сенак, снагом трављивом
С главом под крилом заспи на лакат.
Нема коментара:
Постави коментар