Treće mesto na Sedmim Drinskim književnim susretima u Zvorniku.
РЕЗУЛТАТИ КОНКУРСА ЗА СЕДМЕ ДРИНСКЕ КЊИЖЕВНЕ СУСРЕТЕ
Жири који је радио у саставу:
Миладин Берић предсједник
Жељка Аврић, члан
Јасна Миленовић, члан
Након што је прегледао више од стотињак рукописа од којих многи са својим аутентичним пјесничким рукописом завређују пажњу донио је сљедећу одлуку:
У категорији афирмисаних стваралаца прву награду освојио је рукопис под шифром „Милогора“ (Чвор – Бранимир Радовић Бато).
Другу награду освојио је рукопис под шифром „Кавсокаливит“ (Обезбојено истином – Ренато Вујаковић).
По мишљењу жирија трећу награду равноправно дјеле три рукописа. Шифра „Плавет“ (Кумова слама – Драган Величковић), шифра „Песме са Ашиковог гроба“ (Песме са Ашиковог гроба – Марина Николић) и шифра „Осамоћени“ (Са срцем на леру – Милко Грбовић).
У категироји прве књиге жири је донио одлуку да се прва награда додјели рукопису под шифром „Спартак 68“ (Исписан кругом ријеке и птице налазим праслику своје душе – Ђорђије Бојанић), а друга награда рукопис под шифром „Бела рада“ (Бела рада – Ранка Грковић
Краће образложење за награђене рукописе:
Збирка пјесама, мада је прецизније рећи поема, Чвор указује на већ изграђеног аутора који зналачки влада везаним стихом. Збирку отвара сонетни вијенац са акростихом посвећен оцу а затвара пјесма Зимско јутро које наговјештава неки нови тренутак другачији од свега до тада виђеног. Између се налази поетски калеидоскоп живота завезан у чвор из којег има само један излаз а он је постати „трун у оку Његовога вида“ (Трун). Аутор црпи инспирацију из природног окружења, које поетски надограђује полазећи од залеђене слике која добија додатне боје и тиме покреће унутрашњи наратив који у коначници одузима дах (Мир. Тишина. Нигдје гласа. Вјетар језом влада. / И та срећа што ме гуши носи чудан страх, / а знам да ће да потоне и да брзо страда / кад силином згужва очи, одузме ми дах).
Обезбојено истином је поезија која је у вјечитој у потрази за космичком суштином и која се заснива на такође вјечитом питању шта је стварна сврха грађења пјесничког Скадра, односно шта у овом свијету значи бити пјесник. Које су то димензије пјесме, гдје почињу и гдје завршавају. Покушавајући да својим стиховима објасни необјашњиво аутор је близак мишљењу да поезијом треба регенерисати, обнављати и спајати, ту у траговима видљиву, наслућивану древну хармонију живота; постизати јединство: боје и звука, броја и слога, свјетлости и воде, цвијета и неба. У том својим покушајима пјесник постиже завидан мисаони ток остављајући читаоцима да сами стварају своје слике и нађу некакав свој пут који води из лавиринта (Не мораш све довести до речи / остави понешто у семенци ириса / да пупи да слано нагрезлим пурпуром мирише).
Збирка поезије Кумова слама је из више углова занимљива збирка која почесто у минијатурама слика одређене животне тренутке или пак само један трен и гдје пјесник показује свој дар да ријечима-сликама створи атмосферу која надтрајава вријеме и која између редова крије поруку. Аутор ријечи слаже као зрневље, зрно по зрно, изабрано и очишћено од нечистоћа (По кумовој слами мрави траже сорту изумрлу) тако да читалац створа дојам да се овој поезији нема шта додати ни одузети. Покаткад кад су те поруке наоко јасне, оне ипак и даље крију одређену мистику која нас не оставља равнодушним ((Не отварај широм прозор. / Прерасло је пруће. / Можда заспиш. На превару. / Под крилом ти легне страх)
Песме са ашиковог гроба представљају једну веома мућну дубоко мисаону и заокружену збирку у сликама из којих у слаповима жуборе ријечи (Седефни одсјај унутар шкољке и шум непознатих мора). Ради се о тематској збирци гдје свака пјесма представља један дио мозаика, мозаика званог живот, који као и ова збирка завршава са умирањем, иза којег слиједи кад тад пад у заборав (мирисаће још земља и покисло лишће, али да ли ће толико далеко…). Ову збирку због свог метафоричног поетског језика (Твој зелени шињел носи отиске мог чела. / Заговарам звезде, / кошуље од коприве нудим да шијем лабудовима), који заводи читаоца, свакако не чека заборав. Напротив.
Са срцем на леру је збирка поезије са већински лако видљивим сатиричним елемантима и са ритмиком и сазвучјем коју је писао поетски зналац. Са необичним и несвакидашњим римама најчешће ослобођеним баналности (Око срца сам озидао бедем / с’ бодљикавом жицом и пољима минским, / хтедох, кад са њиме све рачуне сведем / да га запечатим кончићем вилинским), аутор се у појединим тренуцима нуди као мудрац да би у неки другим „глумио фрајера“ који би да буде и занимљив и освојив и саркастичан (Мој бол је био већи но Авала / кад си ме о’ладила к’о последњу шушу / да сам се питао где ли си спавала / кад је Бог људима делио душу). Квалитет сваке појединачне пјесме наткриљује могућу хаотичност ако се збирка посматра као цјелина.
Исписан кругом ријеке и птице налазим праслику своје душе je поетско прозни рукопис, који, иако се ради о првом рукопису својом зрелошћу умногме надмашује ту категорију, категорију првог рукописа. Аутор у пјесмама у прози показује свој пјеснички сензибилитет на исповједнички начин, у првом лицу једнине, откривајући нам своја сањарења (Сањар сам у видокругу твог срца што кроз исконску њежност враћа сјећање свијету), недомуице, беспућа (Пошао бих кући кад бих је имао и пожелио загрљај жене кад би ме чекала), безнађа, те своје страхове (Страшна је ноћ са распетим облицима у клетви непронађеног дома), надања и усхићења. Исписан кругом ријеке и птице… је један аутентичан испис душе који ће у читаоцима поново да упали неке давно угашене романтичне фењере.
На крају нрукопис под шифром Бела рада говори о другима и другоме у нама и представља једно занимљиво пјесничко виђење наших знаменитих сунородника али и других знаменитих историјских личности (Сократ, Леонардо) који су оставили неизбрисив траг у поезији (Његош, Андрић, Црњански, Антић, Витмен, Дикисон…) науци (Тесла, Цвијић..), музици (Ленон, Дилан…) и чија звијезда ни данас не блиједи, те одређених топонима Дунав, Ада Кале…) Свака пјесма садржи биографске или биоблиграфске податке о великану о коме се пјева или у најамању руку асоцира на његово стваралаштво.
Похваљени рукописи:
- “Песме, Мрачни ток неверних мисли“, Миша Цанић
- “Челични лептир“, Вања Парача
- “Љубав, чупање и пресађивање“, Милена Мркела
- “У вријеем ово“, Слободан Чуровић
- “Песме,“ Зоран М. Јовановић
- “Тајне белешке остарелог безубог тигра“, Драган Недимовић
- “Калиопин врт“ Гордеана Шолевић Суботић
- ’’Кад ти матер надјене име“, Дајана Петровић
9.“Зеница од кестена“ , Данијела Нела Јевремовић
10.’Ја , Шарац“ , Сима Ћосин
Препоруке за штампу и објављивање:
- “Соба набујалих речи“, Милош Јововић
- “Врабац у чабру“, Драган Тошић
- “Зелен страх“, Мирослав Костић Коле
- “Кондоров слет“, Ернест Бучински
- ’’Замало Лилипутанци’’,Александра Вујисић
- Трновит сан, шифра Трн, Сњежана Ђоковић
- “Запис Златоустових ученика“, Зоран Недељковић
- “Уснутак“, шифра “Лејама’ Емилија Ема Чолак
- “Кроз просторе и времена“, Дарко Стевић
- “Уно моменто“, Јасмина Шикић
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЖИРИЈА О ДОДЕЛИ НАГРАДА
ЗА НАЈБОЉЕ РУKОПИСЕ РОМАНА У 2023. ГОДИНИ
- ДРИНСКИ КЊИЖЕВНИ СУСТРЕТИ
Стручни жири у саставу:
др Милутин Ђуричковић, Београд
мср Дајана Лазаревић, Београд
мср Невена Милосављевић, Косовска Митровица
Већином гласова донета је одлука о додели награда за најбоље романе на 7. Дринским књижевним сусретима у 2023. години.
Избор најбољих романа је захтевао пажљиво ишчитавање рукописа, размишљање о детаљима, психологији представљених личности и судбинама које су им ствараоци наменили. Сваки рукопис је био потписан шифром и чланови жирија нису имали увид у идентитет стваралаца. На овогодишњи конкурс је пристигло 35 рукописа.
Нема коментара:
Постави коментар