ДОШЛО МИ ДА ШТУКНЕМ - Драган Величковић

Призренско - тимочки дијалект

ДОШЛО МИ ДА ШТУКНЕМ

Једем се ко млади месец, дошло ми да штукнем
Не дава се да прогледам, секирам се ћу пукнем,
Девојке ме слабо оћев, још мало ћу дигнем руке
Татко преапује уста, чије ли испаштам муке

А криво ми, прилике сам грдне пропуштија, 
Баксузлук  ме тежак бије неки ми је учинија
Таман мислим с'д ће буде овај це превара
Чујем мајку горе пњка нешто ву не одговара

Вика, онуј  котруљачу ич у кућу не доводи 
Погле ко се усукала тај ли ће ти децу роди,
Дебела што коначила жмичка, трепка, недочује
А рошава с т'нка уста баксуз је и замуцкује

Загоркини болешљиви сви су легали на плућа,
Чини ми се неће скоро снајку види наша кућа
Све  оне су грозотије, само ми смо лепотани
А време ме неће чека, побегоше дани

Судбину ми прорицаше, врачаре гледаше длан,
Црвен конац врзуваше да ми јави се у сан
Бабе ми по чорбалуци жарчићи гасиле,
Прскаше ме и с водицу ал' ме несу ожениле

Белег сам од праг носија, пија чај од разне травке,
Од стару буљину крила, мућак јаје, кљун од чавке
Кад се човек поремети тешко се исправља квар
Све такој ми записано у вечити календар

Еве нешто, б'ш рачунам четерес сам трећу
Не ли га до јесен решим 'бем ли гу у срећу
Ал' никога ја не кривим мог' да скуцкам и да лајем
Крпа, закрпу си нађе још се не предајем

Драган Величковић