Отегле се дуге сенке, земља каљава и тврда
Касни јутро, сунце дрема, ноћ не помишља да прође
И ветрови хладни касне, само страх на време дође
Уста су ми сашивена, само трепћем не говорим
Ни пољака ни шумара, дугмад бројим и таворим
Облаци ми мокри легли, на закрпе танке сиве
Кроз џепове цури киша, ја лелујам на сред њиве
У капуту штепованом, углавном на сувој храни
Целог дана плашим чавке, стрепе врапци и фазани
Понека ме врана само кљуцне по сламнатој глави
Изгужва ми мало крагну, шешир скотрља у трави
А кад дођу ноћни сати, месец гране зашарени
Ја не плашим више никог, крену страхови ка мени
Окоме се тад на мене, џукеле и луталице
Па ми кидају рукаве, манжетне и ногавице
Поставу ми убуђалу, и сламу на ситно гризу
Страшни глодари и звери ни у сну ме неће близу
Нигде никог да ме пита, да ли нешто плаши мене
Да ли могу да издржим непрекидно у три смене
Клипови се таласају, прете ми и сву ноћ плаше
Не могу да нађем себе усред кукурузне шаше
Слушам врбе савиле се и шушкају, баш греота
Сад је касно да уклони страшило из свог живота
Нема коментара:
Постави коментар