субота, 27. март 2021.

ЈЕДВА ЧЕКАМ ВРШАЛИЦУ - Драган Величковић


Једва чекам кад ће лето да се слуцкам по сокаци
од полог да краднем јајца, да преплићам т'нки краци
Да зинат не зобем црешње нег намерно кршим грањке
дa скакутке цел дан ватам, и на мозак прајм игранке.

Али кад се ожњу њиве, накостреши се стрника,
све нас бурјан уштрокави, док лундзамо ко брљави
С босе ноге по купине, расчокљани модри прсти
не мож ни опере мајка, с обедве се руке крсти.

Ал' највиш' се зарадујем, ко у кацу осатница
кад привикав доњомалци, те гу иде вршалица,
Па сви трком низ утрину на Рогљино у долину
да на прву узбрдицу пречекамо вршалицу.

Нарипамо на машину, баш у најгору врућину
по груди ми све устропа, ћу угаснем од милину
Тракториста качкет сује, ни стринке не запоставља
ај рипајте и држ те се, да ви после не препраљам.

Двор не видим од прашину, нигде стожер ни говеда
сабрало се пола село да помогне и да гледа
Вршалица само стења, гута снопље, каиш јецка
Џакови се тркаљају, лети плева, слама пецка.

На камару с виле турав, мерак ми је ћу полетим
тек оврло жито чватам само укус да осетим
Ћу чепрљим, ћу се мувам, ко кокошке кад се гњезде
наћас ћу под небо спијем, од стог ћу да бројим звезде.

четвртак, 25. март 2021.

КАД ДО ГРЛА ЗАБЕЛИ - Драган Величковић

Развлаче ми псета сан, к’о гомилу старих крпа
па са живом муком после
довучем свануће.
Врата добро секиром упрем у багламе
да незваним гостима не загорча мрак,
Да не смрзну к’о плехана кофа поред прага,
к’о зелени басамак и лејка на зиду.
Гледам преко пута куће у којој сам рођен.
Стоји отац, смеши ми се. Још увек се познајемо.
Лице бледо, поглед модар,
далек и без сјаја.
Можда се то мајци смеши, док јој пружа шал.
Њој је увек било хладно.
К’о проклетство носила је
црни очај треће смене и смрзнуте прсте.
Сигурно је горе огрејала кости.
За потпалу ломим грање преко шупљих колена
и кријем од ветра јагње
испод оштре стреје.
Где ће небо болешљиво сад да поји звезде
чиме ће да кваси образ и опере страх,
кад до грла забелело и свуд пршти мраз
и столетни записи дробе се на пола.
Годинама у недрима к’о ожиљак труковани
две камене сузе тешке
под ребрима ћуте.
Врапци главе погнули, нигде листа, за лек сламе.
Све на дуван сув мирише што се суши поред плотне
И јастук, и черге тешке,
суво грожђе под ћупријом.
Да ми је да завијемо бар још по једну цигару
па да чувам сувим грањем ватру до Божића.
Нек је здравља и оџака
Снег ће окопнити.

понедељак, 22. март 2021.

СВЕ ПО РЕДУ - Драган Величковић

Кад бих знао да ме неће скратити за главу
Псовао бих монархију, републику и државу

Засигурно кад ме не би убили на место
Псовао бих парламент, краљицу и престо

Псовао бих грешног попа што интелект вређа
Кад бих знао да ми неће пуцати у леђа

Уредно бих помињао варош, срез и парохију
Кад бих знао да ми не би поломили шију

Псујем тако повремено, дал' ме разумете
Адвокате и нотаре, порезнике кад запрете

Политику врло ретко, грану ли јој ниску
Са њом увек елоквентно све по реду и по списку

Псујем кишу, мраз и сушу уопштено лично
Опсујем и кад је ведро па се смрачи делимично

Псујем штендер мокро грање, када немам струју
Све до миша псујем, псујем, ал' праве се да не чују

Кад размислим нисам ништа а рек'о бих свашта
Ја сам мали и небитан да ме гоне тужилаштва

Па све чешће кажем себи, крв ли ти сељачку
Док је време стављај тачку на псовање и пљувачку

Једни хоће да ме бесе други да ме трују
Све до миша псујем, псујем, ал' праве се да не чују

четвртак, 18. март 2021.

НЕК ЗЕЛЕНИ САМ - Драган Величковић

 

 

Дан ми куша храстов хлад

Дах ми прсте зебе

Направи ми траво место

Поклони ми сунце траг

Одрeкни се мене

Одричем се тебе

Слушам ближњи говоре

Мотриће на свице

Жељан је тишине

Нек зелени сам

 

 Остављаш ми две јабуке

Зрно ражи је за тебе

   Самоникло мокро биље

Нека снева уплетено

Одрекни се мене

Одричем се тебе

  Нека ближњи говоре

Мотриће на свице

Жељан је тишине

Нек зелени сам 



субота, 13. март 2021.

ЖАР ИЗ ВАТРЕ - Драган Величковић


Ако вране не престану да кљуцају по потиљку
Изнедриће посна земља из камена немогуће

Оголиће све ожиљке што дремају у босиљку
На узглављу са ноћником и прашином погинуће

Полудеће на промаји конци танке блузе грешне
Огрнути покровцима ликоваће лица наша

Засијаће сузе вруће заблуделе неутешне
Од прекора у очима ожеднелих крајпуташа

Зашкрипаће ребра бела што их старо сунце сатре
Таласаће сува трава биће мутна појилишта

Цигани и врапци млади позобаће жар из ватре
Пукотине на дувару о том неће знати ништа

Сакриће по парче црепа ко бар једну греду има
Мирисаће бела стабла на ракију и олово

Из уста ће отимати кости људима и псима
Недеља ће опет бити црвена и ситно слово



четвртак, 4. март 2021.

ЗНАК - Драган Величковић


Кроз сунце гледа исток у јуче
То бело светло
У оку трн
Чуване тајне стрепња довуче
Кад воду узбурка
Нестрпљив чун

Време у себи подмукло крије
Згажених година
Нестваран мук
Скривене знаке одвајкад чува
Од млаке жишке
Ватрени лук

Запис у камену пламен и кап
Црно се стапа
Са кукавицом
Зубима млечним исцртан штап
Лепљиве усне
Са веселницом

Угарак хладан као дубина
У трагу обзорја
Самотно снева
Безброј се гласова у њему слива
Док тихне тиња
И догорева

Кроз сунце гледа исток у јуче
То бело светло
У оку трн
Чуване тајне стрепња довуче
Кад воду узбурка
Нестрпљив чун