КАД ДО ГРЛА ЗАБЕЛИ - Драган Величковић

Развлаче ми псета сан, к’о гомилу старих крпа
па са живом муком после
довучем свануће.
Врата добро секиром упрем у багламе
да незваним гостима не загорча мрак,
Да не смрзну к’о плехана кофа поред прага,
к’о зелени басамак и лејка на зиду.
Гледам преко пута куће у којој сам рођен.
Стоји отац, смеши ми се. Још увек се познајемо.
Лице бледо, поглед модар,
далек и без сјаја.
Можда се то мајци смеши, док јој пружа шал.
Њој је увек било хладно.
К’о проклетство носила је
црни очај треће смене и смрзнуте прсте.
Сигурно је горе огрејала кости.
За потпалу ломим грање преко шупљих колена
и кријем од ветра јагње
испод оштре стреје.
Где ће небо болешљиво сад да поји звезде
чиме ће да кваси образ и опере страх,
кад до грла забелело и свуд пршти мраз
и столетни записи дробе се на пола.
Годинама у недрима к’о ожиљак труковани
две камене сузе тешке
под ребрима ћуте.
Врапци главе погнули, нигде листа, за лек сламе.
Све на дуван сув мирише што се суши поред плотне
И јастук, и черге тешке,
суво грожђе под ћупријом.
Да ми је да завијемо бар још по једну цигару
па да чувам сувим грањем ватру до Божића.
Нек је здравља и оџака
Снег ће окопнити.