Изнедриће посна земља из камена немогуће
Оголиће све ожиљке што дремају у босиљку
На узглављу са ноћником и прашином погинуће
Полудеће на промаји конци танке блузе грешне
Огрнути покровцима ликоваће лица наша
Засијаће сузе вруће заблуделе неутешне
Од прекора у очима ожеднелих крајпуташа
Зашкрипаће ребра бела што их старо сунце сатре
Таласаће сува трава биће мутна појилишта
Цигани и врапци млади позобаће жар из ватре
Пукотине на дувару о том неће знати ништа
Сакриће по парче црепа ко бар једну греду има
Мирисаће бела стабла на ракију и олово
Из уста ће отимати кости људима и псима
Недеља ће опет бити црвена и ситно слово
Нема коментара:
Постави коментар