Нигде псето да залаје, глас да пусте смерне виле,
Нити да се ко покаје , срећо мечке те газиле.
Кад се иза брда ваља, прилично су шапе вруће
Чим се ваља то не ваља, руке греју паликуће.
И жалују тугованку што још није испевана,
Увек орни за игранку, очас дођу са свих страна ,
И све мисле на њих неће да се приме те арије,
Па спавају без одеће, поред точка, крај капије.
Спава искра у белутку, испод летве парче црепa,
Пукотина у тренутку устрептала ко похлепа,
Ал' не спава мечкар стари, помно вреба из запећка
Пази да се не превари, пође – стане, све се нећка.
Tи к'о да си с ума сметн'о, побратиме, добри роде
Не горди се, не бахати, не призивај непогоде,
Јер можда ће преко грања у злом часу једног дана,
Зором раном пре свитања, да те загрли Божана.
Док ти збуњен слушаш како долином одзвања звечка,
Одједном пред тобом бане и заигра сура мечка,
Поспан јурнеш све скачући, да се спасеш од сванућа
Тојагу ће наћи мечкар али никад мечку кућа!
