Нити да се ко покаје , срећо мечке те газиле.
Кад се иза брда ваља, прилично су шапе вруће
Чим се ваља то не ваља, руке греју паликуће.
Чим се ваља то не ваља, руке греју паликуће.
И жалују тугованку што још није испевана,
Увек орни за игранку, очас дођу са свих страна ,
И све мисле на њих неће да се приме те арије,
Па спавају без одеће, поред точка, крај капије.
Спава искра у белутку, испод летве парче црепa,
Пукотина у тренутку устрептала ко похлепа,
Ал' не спава мечкар стари, помно вреба из запећка
Пази да се не превари, пође – стане, све се нећка.
Tи к'о да си с ума сметн'о, побратиме, добри роде
Не горди се, не бахати, не призивај непогоде,
Јер можда ће преко грања у злом часу једног дана,
Зором раном пре свитања, да те загрли Божана.
Док ти збуњен слушаш како долином одзвања звечка,
Одједном пред тобом бане и заигра сура мечка,
Поспан јурнеш све скачући, да се спасеш од сванућа
Тојагу ће наћи мечкар али никад мечку кућа!
Нема коментара:
Постави коментар