Кад шумар деблу утисне жиг,
нигде сведока нити човека.
Тек овде-онде пијани ловац,
што самог себе у жбуњу чека.
Из лакта једним ударцем тупим,
овери потпис дрвоубици.
Заћуте секире уморне падну
покуње главе, као дужници.
Обори небо поглед ка пању,
тугују годови под кором дрвета.
Само он не жали, нарав му гадну,
бусолу псује и стране света .
Нема коментара:
Постави коментар