НА ХЛЕБУ И ВОДИ
Пред нама је најновија збирка песама, већ афирмисаног песника Драгана Величковића( 1963. - Велика Сејаница код Грделице), под лепим, асоцијативним, називом НА ХЛЕБУ И ВОДИ. У чему је асоцијативност наслова?
Мудра Исидора Секулић говорила је, и у складу са својим речима живела, ‘’човекможе живети само охлебу и води, ништа више није му потребно’’.
Песник Драган Величковић, избором наслова збирке, али својим песничким стилом и вјерују, сигуран сам, живи само за своју поезију, на хлебу и води. Све што није поезија, мало му је, или готово неважно.
Одмах на почетку ваља рећи: ради се о зрелом песничком остварењу, о поезији вредној пажње читалачке публике.
Наоко различите по тематици, песме садрже у себи дубоку поруку песникове забринутости и неспокоја који га окружују. Варљивост времена и пометње међу људима, непрестане су теме присутне у стиховима ове невелике збирке. Управо у томе се огледа значај свакога певања и песника. Певати о стварном животу, о несаницама и невољама које наваљују на човека, задатак је истинског песника. У том смислу Драган Величковић је одредио себи место, трасирао песнички пут, са којег, надати се, неће скретати.
Сваког јутра неко оплакује
Моја поља
...............................................
Арије ме грудоболне нађу саме
После свега
Дах трепери, врелина ме
До костију разбаштини
.......................................................
Да ли неко можда данас, пева
Оду мојој срећи
И да хоћу од те песме никуд
Не могу утећи
Већ у првој песми ове збирке, НЕКО ПЕВА, читалац се сусреће са поезијом дубоке симболике и комплексног песничког поимања живота. Песник се одмах јасно декларише, од те песме, као ни певања, не може утећи. И не треба!
Има у овој поезији правих бисера, над коима се треба задржати и размислити о њиховим порукама. Један од тих бисера гласи:
Живот са стране стоји и гледа
И прстом не мрда, а баш се знмо
Зар не би већина нас читалаца ових стихова могла да каже исту скаску о свом животу, о његовој незаинтересованости за нас док се батргамо у блату и мочвараама свакодневља, домаћег и светског.
Човек је најчешћа тема поезије, што је сасви разумљиво. Од хеленских времена, до ових дана свакојаких лудила којапреплаљују свет и његове житеље, озбиљни песници баве се судбином обичног, тзв. малог човека. Драган Величковић не бежи од те теме, на себи својствен начин, што му се мора признати као предност над многим песницима његове генерације
Слегла се прашина
Пукотине ситне и јефтине речи
Капале су сумњичаво, језиво полако
То, нажалост, нико
Не може да спречи
Има у овим стиховима, по нашем мишљењу, понешт Момчила Настасијевића, а ли и певања од Васка Попе и Бранка Миљковића, до Стеве Раичковића. Не сматрамо то мањкавошћу поезије Драгана Величковића. Напротив. Сви смо ми нечији ђаци, тако некако каже Андрић. Учити од најбољих учитеља права је мудрост, које се треба држати.
Опште је мишљење да у певању свакога песника, па и у збиркама поезије, увек се истакну једна, највише две песме, по којима се препознају и песници и збирке. Нису ли Мостарске кише синоним за песника Перу Зупца. По тој песми га препознају сви којима је поезија на срцу, а написао је још толико других песама. Мику Антића препознају по Плавом чуперку, а Милана Ракића по Симониди.
У збирци песама, НА ХЛЕБУ И ВОДИ, издвојили смо чак три веома успешних песама, што не значи да су остале неуспешне, али ове три одскач за копље или два испред. То су песме:
НА ХЛЕБУ И ВОДИ, по којој је збирка добила име, потом ИМАМ КИШУ и песма на дијалекту ПУСТА БОЉКА.
Кад у једној збирци издвојимо чак три најуспелије песме, то значи да је вредело читати је, а песнику служи на част.
У првим двема песмама песник Драган Величковић достиже свој врх песничкога израза и приближава се оној невеликој дружини српских модерних песника који су обележили српско песништво Двадесетог века. Ово кажемо без бојазни да нам се приговори претеривање. Свако поновно читање ових песама уверава нас да не претерујемо.
Посебно је занимљљива и за менталитет Јужносрбијанца пријемчива песма Пуста бољка, на дијалекту. Мислимо да би се ова песма морала наћи у свакој антологоји пеништва на дијалекту.
На крају свакако трба нагласити да се Драган Величковић својим песничким изразом, снагом и зрелошћу поетскога казивања сврстао у ред првих и најбољих песника Јужне Србије, али и шире. Песник је то заокруженог, потпуног и особеног песничког стила.
Збирка песама НАХЛЕБУ И ВОДИ то недвосмислено показује.
Светолик Станковић
српски књижевник
Нема коментара:
Постави коментар