Тихожалке сву ноћ туже изанђале речи пресне,
као лелек скамењени, миле очи и дрвеће
дa отресе мрак фиронги у прозоре суве тесне,
премрежило врело небо, бело јутро долазеће.
У длан пљуни и прекрсти, казаће ти гуштер пут
крени лицем према ветру, крилама окрили
са шареном хладовином пођи зором огрнут.
‘леб су јели чак и они што су стоку погубили.
Узми крило мртве птице сенком опшивено,
макни ребра са промаје да не прсну ко од шале,
огрни се гнездом оса, жаокама опточено
да се гости не разгале, окућницу не запале.
Осуши за добош кожу, месечини сенку прави
ево ваге порeд прага, ено трља очи брег
несрећа се не призива увек сама се појави,
и јагње је поранило недостаје само тег.
Зато добро чувај прсте, чудновато гора букти
гази преко суве земље као посрнули грешник,
светло се у води дави да вирове не замути,
иди да те не зацрне, док не капне млечник.
ЖАОКА И МЕД
Уплеле се зујалице у корење цветоносно,
преко неба узаврелог таламбасни урнебес.
Просипа им лаки ветар прах божији медоносни
извиднице плешу с травом, свој заносни плес.
У воштаном саћу клизе од нектара росне нити
на различак дан мирше на жалфију и бусење.
За матицом танкокрилом, треперави рој се кити
доносећи у одаје, жеђ купине, цветно бдење.
И док капље медовина тек отета од ливаде,
опијене благопевом радилице пуне саће.
Бремените трмке цуре, на белoм се воску хладе
и загрћу мед-погаче, чувај Боже од недаће.
Зањише се потом платно, босиљак и бистра вода
да се опој зрелог меда под копреном не урнише.
Пчеларима браде трну, од жаока жар убода
Тешко полену и сунцу, густом роју понајвише!
Ко су кочоперни ткачи?
Бојаџије у залеђу,
што повесма покидаше умрсише
фину пређу,
у кост рибљу уплетоше
мокрог јутра танке нити,
да не мора боја врата
са конопцем иста бити.
Док уткана од искона мирно
жмири загонетка,
свануће ти, отпетљаш ли
парче крајаи почетка.
