Тихожалке сву ноћ туже изанђале речи пресне,
као лелек скамењени, миле очи и дрвеће
дa отресе мрак фиронги у прозоре суве тесне,
премрежило врело небо, бело јутро долазеће.
У длан пљуни и прекрсти, казаће ти гуштер пут
крени лицем према ветру, крилама окрили
са шареном хладовином пођи зором огрнут.
‘леб су јели чак и они што су стоку погубили.
Узми крило мртве птице сенком опшивено,
макни ребра са промаје да не прсну ко од шале,
огрни се гнездом оса, жаокама опточено
да се гости не разгале, окућницу не запале.
Осуши за добош кожу, месечини сенку прави
ево ваге порeд прага, ено трља очи брег
несрећа се не призива увек сама се појави,
и јагње је поранило недостаје само тег.
Зато добро чувај прсте, чудновато гора букти
гази преко суве земље као посрнули грешник,
светло се у води дави да вирове не замути,
иди да те не зацрне, док не капне млечник.
Нема коментара:
Постави коментар