У ппросторијама ЛКЦ-а одржана је скупштина Удржења писаца Лесковца и промоција часописа ПОМАК

 

У ХОДУ МЕ УХОДЕ- Драган Величковић

Тешко кову,тешко мени
поред јаза -вода пени.

Влачарице брсте вуну
голуждравом црном трну.

Труне тани плетак шуме
шар-плетиво мрсе чуме.

Корен пуца гротло рије
беже кошуље од змије.

Камен дроби и пресеца
у прозору два месеца,

у месецу вучја њушка
треперава ко ветрушка.

Нек шибају до сванућа
Прети стари добри кум.

Далеко им лепа кућа
и широки бели друм.

Јер у свакој љутој бици
пострадају очевици.

А остану руком брани,
грђег-грђи, готовани.

ТИШИНА - Драган Величковић

На врата храстова куцам,
Невољо, Клетво, Изроде,
изнутра стојим закључан.

Пред моја врата двокрилна,
тишина глува ко звоно,
ни речју да ме помене.

Ни да ми додиром одене праг,
ни лаким суварком камен огрне,
оно што јес’- на час’ и чес’.

Ено је трукује шумов хлад,
уплетен мрвом у троми пад,
овако-онако, све бод по бод.

Ћути ко тајна из криволова,
Ко први гладни недељни пост,
Живопис зидни, чеона кост.

На моја врата ноћ обешена,
стасао футер руком упреден
ја као гост осмотрим само.

Убрзам корак и без ње одем.