Прострла се месечина по грањке се излежава,
Зрикавци се распевали с'м трепере не стањују,
Ја дремку не мог' да дремнен берикет се мора збира
Да не удри нека неман с'д ме само тој секира
Авлија је очистена нигде једна травка нема,
Да дочека прво снопље леса широм отворена,
Петлови се још не чују, руку лиже ми керуша
Ја излазим све на прсти, проклета ми селска душа.
Неје се развиделило, тишина је спије село
Гледам њиву и пшеницу, сабајле је а већ врело
На радос' се мак црвени, он туј неје ради реда
Лелеје се жито зрело, класје све у земљу гледа
Точим воду у тестије на кладанац испод слог,
Не види се од купине само папрат, црни глог
А над њега ситна слива што му држи ладовину,
Цел синор се окрепљује туј од жегу и врућину
Јутрос жњемо прву њиву под орину у падину
Српови фијичу, режу, ће уплашимо тишину
Руковети с'м се нижу, пада класје наглавачке,
Снопље турам у крстине па у лојтре полагачке
И оне се расушиле, искривила стршеница,
Ће помину овој лето мада, тешка је пшеница
И такој си сваки дан, слунце од како изгреје
до увече к'д се ставни и све док се не ожњеје
Голема је млого њива, тешко мож' јој се одвије
Трчим газим по стрнику помагају у комшије,
По њиву су помилеле беле блузе и кошуље
Отме се по неки уздах вриска, смејање се чује
А у подне поседамо у дебелу ладовину
'ладну воду попијемо па исправимо грбину,
Врљам поглед преко грањке, стара мајка уз долину
Носи крошњу и сепетку полак' граби уз путину
Бач'лак је бел' прострла, с клубе навезене ћошке,
Он се мало накривија шта донела благи Бошке!
Сирење, погаче вруће, стаклено шише ракије
Што се вика, кад се ради мора и да се попије
И такој си сваки дан слунце од како изгреје,
до увече к'д се ставни и све док се не ожњеје.
Драган Величковић
