ЗВОНО - Драган Величковић

 

ШВАПСКО ЗВОНО

 

Када се мој прадеда Криста Арсин, након пробоја Солунског фронта, враћао преко Прилепа, Велеса и других македонских вароши, пролазио је са саборцима  поред  разваљених кућа, механа и опустошених радњи.Исцрпљени, уморни и гладни, нису се много обазирали  да ли сме или не сме, чије је и шта је; војска ко војска - крепили би се оним што би затекли у дућанима. Чим би се пружила прилика да предахну, пунили су хлебне торбе и руксаге резервама хране да их држи до следећег одморишта.После три године борби, преко Албаније и пробоја Солунског фронта, долазак у село био је веома дирљив.Док су се грлили и док су капале сузе радоснице, деца првог комшије и саборца су из руксага вадила грумење соли, фишеке са шећером. Било је ту и бакарних џезви, шибица, сапуна и танких марама - све што је могло у оскудни руксаг да стане. Наш храбри солунац, ратник, одликовани болнички наредник друге моравске дивизије, уместо шећера и петролеја, на опште запрепашћење и разочарање укућана, поносно је извадио повеће швапско звоно са углачаном дрвеном дршком, на којем су при врху  била угравирана неразумљива дојч слова.Није слутио да је донео зло и велику невољу у родну кућу. ,,За главу ти звонило, да ти не звонило!” - говорила  му је често жена.За време окупације крили смо га у трапу иза куће од Бугара и Немаца, да нас не побију.Нема воде која би нас опрала, ни речи којима бисмо се одбранили откуд нам немачко звоно. После рата крили смо га од народне милиције; кажњавали су нас, приводили и упозоравали из одбора и мировног већа. После спасовданских литија редовно смо саслушавани.Добра браћа, коледари, никад нису посустали нити подлегли претњама. Са широким барјацима, уз песму и звоњаву Кристиног звона, сваке године су газили преко поља младог жита у славу Спасовдана, у славу нове жетве.,,Свети Спаса, жито класа, Господе помилуј!” -  орило се пољем до дубоко у ноћ.

Године  су пролазиле, људи су долазили - одлазили, а звоно је увек било украс сваке спасовданске литије. Генерације су стасале слушајући причу  о пробоју фронта и судбини швапског звона

Исписници Кристе Ерсинога су одавно подерали опанке, потрошили петролеј, шибице и со. Сузе су пресушиле, нико више не памти Велики рат, руксаге и војничке муке.а

Пред крај века прашина прекри село. Године и трагови затрпаше дворишта, таване и сокаке. Утихнуше коледари, а са њима замукну и Кристино старо звоно

Ипак и дан – данас, кад вирне роса уочи Младе среде, кад се жито заталаса и повије класје, из поља се некад јави, глас швапскога звона.Кажу Криста пред барјаком, гази својим стрмим пољем.

Све док звоно има глас, живеће и прича о човеку који га је донео са далеког ратишта. Јер јер сећања гасну, успомене бледе, али човек не нестаје све док има неког да му име помене.

.

 

СТРУЈА - Драган Величковић

 

Струја -  Д. Величковић

 

Негде пред крај шездесетих година, тачније током 1966. и делом 1967. године, увелико се радило на електрификацији Велике Сејанице, Ковачеве Баре и још неколико околних села. Далековод и високонапонска мрежа, уз велике напоре, били су завршени, па су полако почеле припреме за постављање нисконапонске мреже кроз село.

 

За мештане је то био догађај који је означавао почетак једног новог доба. Готово свако домаћинство, колико је могло, помагало је радницима електродистрибуције. Крчило се грање, подизали су се дрвени стубови, носио се материјал, а вредне домаћице свакодневно су спремале ручкове, кафу и освежење за раднике. Радило се сложно, са вером да ће после толико година и у сеоским домовима коначно засветлети електрична сијалица.

Нестрпљење је било велико. За многе мештане струја је до тада била нешто што су виђали само у вароши или слушали у причама. Зато се сваки нови постављени стуб и сваки развучени проводник пратио са радошћу и надом.

 

Баш у то време женио се Јован Величковић, познатији као Јова Зука, са својом будућом супругом Латинком из фамилије Ђикић. Поводом просидбе, радници електродистрибуције су, имајући разумевања за ову посебну прилику, изашли младенцима у сусрет. Привремено су, преко једног висећег кабла, поставили и прикључили једну сијалицу у дворишту, што је изазвало право одушевљење међу присутним просиоцима и домаћинима.

Није прошло много, а у дворишту и околним сокацима окупио се велики број мештана, мушкараца, жена и деце да виде до тада у селу невиђено чудо. Деца су трчала, људи су били озарених лица и једном речју - владала је велика радост.

Међутим, као и у сваком месту, увек је било незадовољних, увек би се нашао неко ко би својим, можда и непромишљеним поступком, покварио тек пристиглу срећу.

Иза куће, у мраку, како су касније причали сведоци, дошуњала се нека омања људска фигура. Да ли из обести, љубоморе или зависти, свом снагом је дугачком мотком, којом се подупирао веш, ударила у привремено постављени кабл. У тренутку је нестало светла и весељу је био крај. Поново је завладао мрак.

 

Настала је општа пометња. Чуле су се псовке, повици и негодовање, а велики број млађих људи потрчао је за непознатим виновником. Он је брзином муње побегао преко жбуња и високе траве низ стазу према Ковачевој Бари. Нису успели да га сустигну, а ни до данас се поуздано не зна ко је био. Ипак, пошто је на месту догађаја пронађена шубара, а бегунац је био омањег раста, многи су сумњали да је то био Добришко из махале Ђелинци. Да ли је заиста био он или је то остала само једна од сеоских прича, никада није доказано.

 

Тако је, уз много радости, али и мрву горчине, протекао први сусрет Сејаничана са електричном струјом. Већ током зиме и пролећа 1967. године радови су успешно завршени, па је у сваком дому засветлела бар по једна сијалица. Са њеним светлом у село није стигла само струја - стигло је и једно ново време, које је заувек променило живот његових мештана.

ПЕШИНЦИ-Драган Величковић

 

Пешинци – Драган Величковић

Пешинци нису представљали засебну махалу, али су по броју кућа и људи који су ту живели свакако могли бити тако посматрани. Смештени довољно далеко од села, на западним обронцима атара, уживали су благодети природе која им је пружала све што је било потребно за живот: пространу шуму, бујне пашњаке, и велики број извора бистре воде. У село су долазили повремено, углавном ради набавке неопходних потрепштина, док се њихова свакодневица одвијала у складу са ритмом природе и годишњих доба.

 

Према породичном предању, први који се због сточарства издвојио из села био је њихов давни предак, деда Вучко. Поседовао је чак триста оваца и тридесет овчарских паса, па је живот уз стада и пашњаке одредио и место његовог насељавања. Тако је временом настало огњиште из којег ће се развити бројан род Пешића.

Недалеко од последњих кућа уздиже се чувени Пешин камен - огромна стена која као да је израсла из самог брда. Својим несвакидашњим обликом и импресивним димензијама представља један од најупечатљивијих природних украса овог краја, јединствен у широј околини. Под његовом сенком смењивале су се генерације, а многе приче, сећања и младалачке љубави остале су заувек везане за овај камени горостас.

 

Међу познатијим Пешинцима из друге половине двадесетог века био је Богосав - Боге, висок и мршав калемар, надалеко познат по калемљењу ружа и раних трешања. Уз његов занат остала је забележена и анегдота која се и данас препричава. Када се муштерија пожали да се ружа није примила, Боге би упитао: „Јеси ли је заливала?“ Ако би одговор био потврдан, кроз осмех би говорио: „Па ти си је удавила, много си воде сипала.“ А ако би рекла да није, следио би његов духовити одговор: „Е, па неће без воде, како ти мислиш!“

Према казивању мештана и подацима које имам за сада, у овом делу села живели су поред поменутог Пешић Богосава, његова жена Рада и ћерка Боска. Сретко и Тодора са децом: Божа, Бранка, Вида, Босанка, Лепоска, Нада и Стојанка. Једини Сретков син Божа је са супругом Надом изродио петоро деце (Стева, Новица, Јагода, Светлана, Љиљана).А у комшилуку, одмах преко плота, заједно са њима живела је и породица Крстић (Божа, Јоца и Сава Гутин) са којима одувек живели у слози и делили задњу кору хлеба, међусобно се помагали и делили и добро и зло.Међутим, као и многи становници сеоских крајева, и они су временом кренули пут вароши, у потрази за бољим животом, школовањем и сигурнијом будућношћу. Најчешће су своје нове домове налазили у оближњој Грделици, Лесковцу  и Власотинцу.

Данас су куће и имања Пешинаца углавном препуштени времену. Трава и растиње прекрили су некадашња дворишта и стазе, готово до непрепознатљивости. Ипак, у тишини тог зараслог простора и даље као да одјекују гласови некадашњих домаћина, лавеж овчарских паса и песма косача. Остала су сећања да сведоче о људима који су овде живели, радили, волели и оставили свој траг у камену, земљи и причама које се још памте.

 

 

СПАСОВДАН - Драган Величковић

 

Вазнесење Исуса Христа – СПАСОВДАН

 

 

Спасовдан је један од најстаријих и најпоштованијих празника у српској духовној и народној традицији. Празник Вазнесења Христовог, који се слави четрдесет дана после Васкрса, вековима је у нашем народу био више од црквеног дана, био је дан сабора, молитве, наде и заједништва. И у нашем селу се слави, вероватно од самог његовог постанка па све до данас, уз краће прекиде које су доносила тешка времена, ратови, политичке и друштвене промене. Али, као и много тога у српском народу, обичај је преживео јер је живео у људима.

Код сеоског записа, испред старе дивље крушке, некада је, као и данас, стајао ручно тесани дрвени крст. По њему је и тај део села добио име - Крст(Крс).За крушку нико не зна колико је стара, иако јој је стабло скроз шупље а кора попуцала, сваког пролећа цвета и зелени као у најбољим данима и неким чудом изнова оживи са селом.Испред крста палиле су се свеће на повећем тесаном камену из римског периода, тихом сведоку давних времена и народа који су овуда пролазили. Тај камен, уклопљен у народни обичај и хришћанску веру, као да је спајао векове од старине до данашњих дана. Крст се китио свежим ружама и сезонским цвећем, а народ се молио за здравље, мир, родну годину и заштиту села од сваког зла.

Познато је да су се у Србији записи, обично стабла храста, крстови и места молитве под отвореним небом, чували још из времена када није било цркава у сваком месту. Под њима су се народ и свештеници окупљали, служиле су се молитве, мирили завађени и доносиле важне одлуке за село. Управо зато су оваква места имала посебан значај у народу.

Писац ових редова памти да су седамдесетих година људи уочи Спасовдана седели на земљи и вечеравали на отвореном, испред окићеног крста. Мирис тек скуваног пасуља ширио се вечерњим ваздухом, док су се под крошњом старе крушке мешали жамор људи, смех деце и пуцкетање свећа на ветру. Сваке године би једна домаћица била задужена да обавезно спреми пасуљ за окупљени народ. Нико није долазио празних руку, неко би донео ракију, неко вино,  погачу, воће, ко је шта могао. Људи би се крстили, наздрављали једни другима у ваздуху се осећала свечарска атмосфера и добро расположење.

Долазили су мештани и гости из околних села, правио се велики сабор, а кроз поље би се ишло уз звоно и песму:

„Свети Спаса, жито класа,
Господе помилуј.“

Та песма, једноставна и стара, носила је у себи вековну бригу сељака за хлеб, кишу и род, али и веру да без Божјег благослова нема ни напретка ни мира. Док се песма разлегала преко поља и њива, чинило се да цело село дише као једно.Дешавало би се у еуфоричном расположењу да се нечија њива умрси, оберу ране мајске трешње али нико никоме није узимао за зло, већ би се касније са смехом препричавале догодовштине из тог времена.

Деведесетих година, на истом месту, мештани су озидали малу црквицу ( камен и дрвени крст нису дирани) и наставили обележавање сеоске славе као и пре, са тек понеком измењеном појединошћу. И то је био знак да се старо поштује, а ново прихвата без прекида са коренима.

Домаћин славе, који се сваке године мењао, дочекивао је госте, обезбеђивао музику и послужење. Свако ко је желео могао је да помогне домаћина  новчаним прилогом, евентуално пићем. Окупљало се много народа, опет се крст китио цвећем, палиле су се свеће и орило коло. У песми, разговору и молитви чувала се успомена на претке и старе обичаје, али и оно највредније - заједништво села.

Ујутру, баш на дан славе, уз присуство свештеника и благослов, колач би преузео нови домаћин. Тако се из године у годину, из руке у руку, настављао обичај који није био само прослава празника, већ сведочанство трајања народа, вере и памћења.

 

Домаћини за Спасовдан од 1990. године

 

1. Вељко Стојановић (Ћирин)              1990.

2. Милорад Живковић (Џемси)            1991.

3. Драгиша Вучковић (Гиле)                1992.

4. Милорад Живковић (Џемси)            1993.

5. Јован Стојковић (Шнајдер)               1994.

6. Сретен Божиловић (Цене)                 1995.

7. Драган Величковић (Дидап)              1996.

8. Часлав Стаменковић (Чале)               1997.

9. Божидар Цакић (Жути)                      1998.

10. Мирослав Цекић (Мице)                 1999.

11. Мирољуб Величковић (Микан)      2000.

12. Стојан Николић (Цокан)                  2001.

13. Љубиша Ђокић (Цоркин)                2002.

14. Звонко Николић (Кукурига)            2003.

15. Јовић Горан (Мајму.)                        2004.

16.                                                              2005.

17.                                                              2006.

18.                                                                2007.

19.  Божа Стаменковић (Косили)          2008.

20 Новица Станковић (Донин)             2009.

21. Ђорђе Стаменковић ( Глишин)       2010.

22 Дејан Миловановић (Кардељ)          2011.

23.                                                                2012.

24.                                                                2013.

25.  Данијел Спасић (Чера)                     2014.

26.  Далибор Спасић (Спаса)                  2015.

27.  Миша Станојевић (Пекин)              2016.

28.  Игор Бранковић (Рики)                   2017.

29.  Игор Бранковић (Рики)                   2018.

30.  Омладина (Марко,Немања...)         2019.

31.  Александар Илић (Роце)                  2020.

32.  Драган Митровић (Гаша)                2021.

33.  Драган Митровић (Гаша)                2022.

34.  Бобан Величковић (Бобе)                2023.

35.  Владица Цветковић                          2024.

36.  Далибор Младеновић (Дака)          2025.

37.  Алесандар Илић (Роце)                    2026.

38.                                                                2027.