СПАСОВДАН - Драган Величковић

 

Вазнесење Исуса Христа – СПАСОВДАН

 

 

Спасовдан је један од најстаријих и најпоштованијих празника у српској духовној и народној традицији. Празник Вазнесења Христовог, који се слави четрдесет дана после Васкрса, вековима је у нашем народу био више од црквеног дана, био је дан сабора, молитве, наде и заједништва. И у нашем селу се слави, вероватно од самог његовог постанка па све до данас, уз краће прекиде које су доносила тешка времена, ратови, политичке и друштвене промене. Али, као и много тога у српском народу, обичај је преживео јер је живео у људима.

Код сеоског записа, испред старе дивље крушке, некада је, као и данас, стајао ручно тесани дрвени крст. По њему је и тај део села добио име - Крст(Крс).За крушку нико не зна колико је стара, иако јој је стабло скроз шупље а кора попуцала, сваког пролећа цвета и зелени као у најбољим данима и неким чудом изнова оживи са селом.Испред крста палиле су се свеће на повећем тесаном камену из римског периода, тихом сведоку давних времена и народа који су овуда пролазили. Тај камен, уклопљен у народни обичај и хришћанску веру, као да је спајао векове од старине до данашњих дана. Крст се китио свежим ружама и сезонским цвећем, а народ се молио за здравље, мир, родну годину и заштиту села од сваког зла.

Познато је да су се у Србији записи, обично стабла храста, крстови и места молитве под отвореним небом, чували још из времена када није било цркава у сваком месту. Под њима су се народ и свештеници окупљали, служиле су се молитве, мирили завађени и доносиле важне одлуке за село. Управо зато су оваква места имала посебан значај у народу.

Писац ових редова памти да су седамдесетих година људи уочи Спасовдана седели на земљи и вечеравали на отвореном, испред окићеног крста. Мирис тек скуваног пасуља ширио се вечерњим ваздухом, док су се под крошњом старе крушке мешали жамор људи, смех деце и пуцкетање свећа на ветру. Сваке године би једна домаћица била задужена да обавезно спреми пасуљ за окупљени народ. Нико није долазио празних руку, неко би донео ракију, неко вино,  погачу, воће, ко је шта могао. Људи би се крстили, наздрављали једни другима у ваздуху се осећала свечарска атмосфера и добро расположење.

Долазили су мештани и гости из околних села, правио се велики сабор, а кроз поље би се ишло уз звоно и песму:

„Свети Спаса, жито класа,
Господе помилуј.“

Та песма, једноставна и стара, носила је у себи вековну бригу сељака за хлеб, кишу и род, али и веру да без Божјег благослова нема ни напретка ни мира. Док се песма разлегала преко поља и њива, чинило се да цело село дише као једно.Дешавало би се у еуфоричном расположењу да се нечија њива умрси, оберу ране мајске трешње али нико никоме није узимао за зло, већ би се касније са смехом препричавале догодовштине из тог времена.

Деведесетих година, на истом месту, мештани су озидали малу црквицу ( камен и дрвени крст нису дирани) и наставили обележавање сеоске славе као и пре, са тек понеком измењеном појединошћу. И то је био знак да се старо поштује, а ново прихвата без прекида са коренима.

Домаћин славе, који се сваке године мењао, дочекивао је госте, обезбеђивао музику и послужење. Свако ко је желео могао је да помогне домаћина  новчаним прилогом, евентуално пићем. Окупљало се много народа, опет се крст китио цвећем, палиле су се свеће и орило коло. У песми, разговору и молитви чувала се успомена на претке и старе обичаје, али и оно највредније - заједништво села.

Ујутру, баш на дан славе, уз присуство свештеника и благослов, колач би преузео нови домаћин. Тако се из године у годину, из руке у руку, настављао обичај који није био само прослава празника, већ сведочанство трајања народа, вере и памћења.

 

Домаћини за Спасовдан од 1990. године

 

1. Вељко Стојановић (Ћирин)              1990.

2. Милорад Живковић (Џемси)            1991.

3. Драгиша Вучковић (Гиле)                1992.

4. Милорад Живковић (Џемси)            1993.

5. Јован Стојковић (Шнајдер)               1994.

6. Сретен Божиловић (Цене)                 1995.

7. Драган Величковић (Дидап)              1996.

8. Часлав Стаменковић (Чале)               1997.

9. Божидар Цакић (Жути)                      1998.

10. Мирослав Цекић (Мице)                 1999.

11. Мирољуб Величковић (Микан)      2000.

12. Стојан Николић (Цокан)                  2001.

13. Љубиша Ђокић (Цоркин)                2002.

14. Звонко Николић (Кукурига)            2003.

15. Јовић Горан (Мајму.)                        2004.

16.                                                              2005.

17.                                                              2006.

18.                                                                2007.

19.  Божа Стаменковић (Косили)          2008.

20 Новица Станковић (Донин)             2009.

21. Ђорђе Стаменковић ( Глишин)       2010.

22 Дејан Миловановић (Кардељ)          2011.

23.                                                                2012.

24.                                                                2013.

25.  Данијел Спасић (Чера)                     2014.

26.  Далибор Спасић (Спаса)                  2015.

27.  Миша Станојевић (Пекин)              2016.

28.  Игор Бранковић (Рики)                   2017.

29.  Игор Бранковић (Рики)                   2018.

30.  Омладина (Марко,Немања...)         2019.

31.  Александар Илић (Роце)                  2020.

32.  Драган Митровић (Гаша)                2021.

33.  Драган Митровић (Гаша)                2022.

34.  Бобан Величковић (Бобе)                2023.

35.  Владица Цветковић                          2024.

36.  Далибор Младеновић (Дака)          2025.

37.  Алесандар Илић (Роце)                    2026.

38.                                                                2027.