ШВАПСКО
ЗВОНО
Када се мој прадеда Криста Арсин,
након пробоја Солунског фронта, враћао преко Прилепа, Велеса и других
македонских вароши, пролазио је са саборцима
поред разваљених кућа, механа и опустошених
радњи.Исцрпљени, уморни и гладни, нису се много обазирали да ли сме или не сме, чије је и шта је; војска
ко војска - крепили би се оним што би затекли у дућанима. Чим би се пружила
прилика да предахну, пунили су хлебне торбе и руксаге резервама хране да их
држи до следећег одморишта.После три године борби, преко Албаније и пробоја Солунског
фронта, долазак у село био је веома дирљив.Док су се грлили и док су капале
сузе радоснице, деца првог комшије и саборца су из руксага вадила грумење соли,
фишеке са шећером. Било је ту и бакарних џезви, шибица, сапуна и танких марама
- све што је могло у оскудни руксаг да стане. Наш храбри солунац, ратник, одликовани болнички наредник друге
моравске дивизије, уместо шећера и петролеја, на опште запрепашћење и разочарање
укућана, поносно је извадио повеће швапско звоно са углачаном дрвеном дршком,
на којем су при врху била угравирана
неразумљива дојч слова.Није слутио да је донео зло и велику невољу у родну кућу.
,,За главу ти звонило, да ти не звонило!” - говорила му је често жена.За време окупације крили смо
га у трапу иза куће од Бугара и Немаца, да нас не побију.Нема воде која би нас
опрала, ни речи којима бисмо се одбранили откуд нам немачко звоно. После рата
крили смо га од народне милиције; кажњавали су нас, приводили и упозоравали из
одбора и мировног већа. После спасовданских литија редовно смо саслушавани.Добра
браћа, коледари, никад нису посустали нити подлегли претњама. Са широким
барјацима, уз песму и звоњаву Кристиног звона, сваке године су газили преко
поља младог жита у славу Спасовдана, у славу нове жетве.,,Свети Спаса, жито
класа, Господе помилуј!” - орило се
пољем до дубоко у ноћ.
Године су пролазиле, људи су долазили - одлазили, а
звоно је увек било украс сваке спасовданске литије. Генерације су стасале
слушајући причу о пробоју фронта и судбини
швапског звона
Исписници Кристе Ерсинога су одавно
подерали опанке, потрошили петролеј, шибице и со. Сузе су пресушиле, нико више
не памти Велики рат, руксаге и војничке муке.а
Пред крај века прашина прекри село.
Године и трагови затрпаше дворишта, таване и сокаке. Утихнуше коледари, а са
њима замукну и Кристино старо звоно
Ипак и дан – данас, кад вирне роса уочи Младе среде, кад се жито заталаса и
повије класје, из
поља се некад јави, глас швапскога звона.Кажу Криста пред барјаком, гази својим
стрмим пољем.
Све док звоно има глас, живеће и
прича о човеку који га је донео са далеког ратишта. Јер јер сећања гасну, успомене
бледе, али човек не нестаје све док има неког да му име помене.
.
Нема коментара:
Постави коментар