СТРУЈА - Драган Величковић

 

Струја -  Д. Величковић

 

Негде пред крај шездесетих година, тачније током 1966. и делом 1967. године, увелико се радило на електрификацији Велике Сејанице, Ковачеве Баре и још неколико околних села. Далековод и високонапонска мрежа, уз велике напоре, били су завршени, па су полако почеле припреме за постављање нисконапонске мреже кроз село.

 

За мештане је то био догађај који је означавао почетак једног новог доба. Готово свако домаћинство, колико је могло, помагало је радницима електродистрибуције. Крчило се грање, подизали су се дрвени стубови, носио се материјал, а вредне домаћице свакодневно су спремале ручкове, кафу и освежење за раднике. Радило се сложно, са вером да ће после толико година и у сеоским домовима коначно засветлети електрична сијалица.

Нестрпљење је било велико. За многе мештане струја је до тада била нешто што су виђали само у вароши или слушали у причама. Зато се сваки нови постављени стуб и сваки развучени проводник пратио са радошћу и надом.

 

Баш у то време женио се Јован Величковић, познатији као Јова Зука, са својом будућом супругом Латинком из фамилије Ђикић. Поводом просидбе, радници електродистрибуције су, имајући разумевања за ову посебну прилику, изашли младенцима у сусрет. Привремено су, преко једног висећег кабла, поставили и прикључили једну сијалицу у дворишту, што је изазвало право одушевљење међу присутним просиоцима и домаћинима.

Није прошло много, а у дворишту и околним сокацима окупио се велики број мештана, мушкараца, жена и деце да виде до тада у селу невиђено чудо. Деца су трчала, људи су били озарених лица и једном речју - владала је велика радост.

Међутим, као и у сваком месту, увек је било незадовољних, увек би се нашао неко ко би својим, можда и непромишљеним поступком, покварио тек пристиглу срећу.

Иза куће, у мраку, како су касније причали сведоци, дошуњала се нека омања људска фигура. Да ли из обести, љубоморе или зависти, свом снагом је дугачком мотком, којом се подупирао веш, ударила у привремено постављени кабл. У тренутку је нестало светла и весељу је био крај. Поново је завладао мрак.

 

Настала је општа пометња. Чуле су се псовке, повици и негодовање, а велики број млађих људи потрчао је за непознатим виновником. Он је брзином муње побегао преко жбуња и високе траве низ стазу према Ковачевој Бари. Нису успели да га сустигну, а ни до данас се поуздано не зна ко је био. Ипак, пошто је на месту догађаја пронађена шубара, а бегунац је био омањег раста, многи су сумњали да је то био Добришко из махале Ђелинци. Да ли је заиста био он или је то остала само једна од сеоских прича, никада није доказано.

 

Тако је, уз много радости, али и мрву горчине, протекао први сусрет Сејаничана са електричном струјом. Већ током зиме и пролећа 1967. године радови су успешно завршени, па је у сваком дому засветлела бар по једна сијалица. Са њеним светлом у село није стигла само струја - стигло је и једно ново време, које је заувек променило живот његових мештана.