Пешинци –
Драган Величковић
Пешинци нису представљали засебну махалу,
али су по броју кућа и људи који су ту живели свакако могли бити тако
посматрани. Смештени довољно далеко од села, на западним обронцима атара,
уживали су благодети природе која им је пружала све што је било потребно за
живот: пространу шуму, бујне пашњаке, и велики број извора бистре воде. У село
су долазили повремено, углавном ради набавке неопходних потрепштина, док се
њихова свакодневица одвијала у складу са ритмом природе и годишњих доба.
Према породичном предању, први који
се због сточарства издвојио из села био је њихов давни предак, деда Вучко.
Поседовао је чак триста оваца и тридесет овчарских паса, па је живот уз стада и
пашњаке одредио и место његовог насељавања. Тако је временом настало огњиште из
којег ће се развити бројан род Пешића.
Недалеко од последњих кућа уздиже се
чувени Пешин камен - огромна стена која као да је израсла из самог брда. Својим
несвакидашњим обликом и импресивним димензијама представља један од
најупечатљивијих природних украса овог краја, јединствен у широј околини. Под
његовом сенком смењивале су се генерације, а многе приче, сећања и младалачке
љубави остале су заувек везане за овај камени горостас.
Међу познатијим Пешинцима из друге
половине двадесетог века био је Богосав - Боге, висок и мршав калемар, надалеко
познат по калемљењу ружа и раних трешања. Уз његов занат остала је забележена и
анегдота која се и данас препричава. Када се муштерија пожали да се ружа није
примила, Боге би упитао: „Јеси ли је заливала?“ Ако би одговор био потврдан,
кроз осмех би говорио: „Па ти си је удавила, много си воде сипала.“ А ако би
рекла да није, следио би његов духовити одговор: „Е, па неће без воде, како ти
мислиш!“
Према казивању мештана и
подацима које имам за сада, у
овом делу села живели су поред поменутог Пешић Богосава,
његова жена Рада и ћерка Боска. Сретко и Тодора са децом: Божа, Бранка, Вида,
Босанка, Лепоска,
Нада и Стојанка. Једини
Сретков син Божа је са супругом Надом изродио петоро деце (Стева, Новица,
Јагода, Светлана, Љиљана).А у
комшилуку, одмах преко плота, заједно са њима живела је и породица
Крстић (Божа, Јоца и Сава Гутин) са
којима одувек живели у слози и делили задњу кору хлеба, међусобно се помагали и
делили и добро и зло.Међутим,
као и многи становници сеоских крајева, и они су временом кренули пут вароши, у
потрази за бољим животом, школовањем и сигурнијом будућношћу. Најчешће су своје
нове домове налазили у оближњој Грделици,
Лесковцу и Власотинцу.
Данас су куће и имања Пешинаца
углавном препуштени времену. Трава и растиње прекрили су некадашња дворишта и
стазе, готово до непрепознатљивости. Ипак, у тишини тог зараслог простора и
даље као да одјекују гласови некадашњих домаћина, лавеж овчарских паса и песма
косача.
Остала су сећања да сведоче о људима који су овде живели, радили, волели и
оставили свој траг у камену, земљи и причама које се још памте.
