ЋУ ЋЕШ ЋЕ-Драган Величковић

Покушаћу
Чујем шапћеш
Боже какво беспуће
Док сикћемо
Ви ишћете
Дакле-све је могуће                        

ГОСТИ - ДраганВеличковић

Иди ми-дођи ми
Дођи ми-иди
Да ли ме има
Погледај-види.
Да после не буде
Џа или бу
Тобоже нема ме
А ја сам ту.

ОСТАВШТИНА - Драган Величковић

У соби гостинској кош од прућа.
Светена водица, летошња слама.

Благошћу одише пуна нам кућа,
Јагањца белих начичкана.
И блеји Белкица, Калуша, Грана,
Све тако блеје до Ђурђевдана.

А после буде-неверуј ‘ајде
Белкица опанак-Калуша гајде.

Наша реч - објављјене две песме на дијалекту

U Novogodišnjem broju dve moje pesme na dijalektu, hvala uredništvu!!

ГРУДОБОЉА - Драган Величковић

Годинама у недрима
к’о ожиљак труковани
две камене муке тешке
под ребрима ћуте

Код амбара смрзли врапци
оборили главе

Нигде листа-повијуша
Суве сламе тек за лек

Све на дуван сув мирише
На дувару изнад плотне
И јастук и черге тешке
Суво грожђе под ћупријом

Камо да је пусте среће
Па да завијем цигару
чувао бих сувим грањем
ватру до Божића

Нек је здравља и оџака
Снег ће окопнити

Добоши и зурле - Сретење - Драган Величковић

ДОБОШИ И ЗУРЛЕ

Тражио сам сву ноћ кућу
камен речни и јабуку.
Траг од брашна и недељу
кртичњак и семе.
Тражио сам чудне ватре
басамак и заветрине
у дувару глуви тајац
оцветали трн.
Све док нису изројиле
извездиле, облак пчеле
да ме слабог недостојног
оките за пут.
И сад хитам ко изгнаник
с грудвом глине у грудима
да отерам из фиронги
без видела дане.
Да им кажем да не свиће
него ја се будим,
у заборав месечине
у засенак траве.
И залуд вам добошари
свирале и зурле.
И џаба вам Цигани
камења у цреп.


СРЕТЕЊЕ

Кад чесницу себи справим
Пуном шаком ситног жита
Од звездане жеравице
Птици гнездо денем.
Дајем реч и дајем руку
И надницу на кулуку
Да из трња не ћурликне
Кривонога шева
И начне ми првим зрном
Тек рођени дан.

ПЧЕЛА БОЖАНСКО БИЋЕ 2022.

Завршен је оригинални песнички конкурс ПЧЕЛА БОЖАНСКО БИЋЕ уместо диплома, пчелињи производи(дипломе се не једу).

Честитам свим похваљеним и награђеним ауторима,пчеларима и идејном творцу Зорану М. Јовановићу. Запала и мене тегла меда!

ЖАОКА И МЕД

Уплеле се зујалице у корење цветоносно,
преко неба узаврелог таламбасни урнебес.

Просипа им лаки ветар прах божији медоносни
извиднице плешу с травом, свој заносни плес.

У воштаном саћу клизе од нектара росне нити
на различак дан мирше на жалфију и бусење.

За матицом танкокрилом, треперави рој се кити,
доносећи у одаје, жеђ купине, цветно бдење.

И док капље медовина тек отета од ливаде,
опијене благопевом, радилице пуне саће.

Бремените трмке цуре, на белoм се воску хладе
и загрћу мед-погаче, чувај Боже од недаће.

Зањише се потом платно, босиљак и бистра вода,
да се опој зрелог меда под копреном не урнише.

Пчеларима браде трну, од жаока жар убода
Тешко сунцу и полену, густом роју понајвише!