dani su nam odbrojani,
Večito na drugoj strani
nas će ponos da sahrani
Nevolja na slaba pleća
kroz vekove i stoleća,
Svako ko o nama brine
taj nam prvi glavu skine.
Srbin krst svoj časno nosi
i večito zlu prkosi,
Zbog ponosa i inata
kamen ne skida sa vrata
Od božura kosovskoga
Srbin vene, strada gine,
Sve do prvoga ustanka
takoreći bez prestanka.
Odmah posle atentata
i velikog prvog rata,
Izabrasmo sebi put
tam' gde cveta limun žut
Džaba jelek, anterija
i šajkača i rakija
Opet Srbi, baš za dzabe
preko Albanije grabe.
Zalud gedza pali topa,
zalud tresla se Jevropa,
Kad svedosmo brojno stanje
ima nas upola manje.
Dvadeset i sedmog marta,
Beogradom Srbin šparta,
Bolje rat, nego pakt, opet sebi u inat,
u drugi svetski uđe rat.
Došle zvezde petokrake,
opet Srbin puni rake,
Kad svedosmo brojno stanje,
opet nas upola manje.
Sad je došlo vreme drugo,
O Srbijo moja tugo,
na zidu crvene sveci
za šta izgiboše preci.
Od prelepe zemlje moje,
osta samo tugovanje,
nevolje i boleštine
dobar povod za plakanje.
Ognjišta su opustela,
na prozore paučina,
Bršljan odzak zagrlio,
nema kuća domaćina.
Kuda ode zemljo mila
u krvi mi sto promila,
tuge,nesreće i bola
beše cela sad si pola.
Tako Srbin bez prestanka,
vodi borbu zbog opstanka,
Od Boga mu sudba data
preživeće iz inata.
Dragan Veličković 11.11.2018
Нема коментара:
Постави коментар