u dvorište zapušteno, šepuri se lipa
k'd bi mogla da orati kakve tajne nosi,
s'mo šuštu stare grane, mirisom prkosi.
Mahovina zelena prekrila je crep,
pokršene tarabe zarasle u travu,
na prozori siva paučina gusta,
sela naša, sve više su pusta.
Oronule šupe, avlije su prazne
basamaci popucali, navaleni krivi
čije li mi sada ispaštamo kazne,
Već od'vno nikoj tu ne živi.
Plafoni su popuštili, otpalo je blato
šarke, brave zarđale, otvorena vrata
gusti bršljan je obukja kapiju od pruća
olijandar, stara česma tu je bila kuća.
Ispale fijoke, kredenac, polica
nakrivljena slika, mladoženja, mlada,
plehani tanjiri i staklena krigla
a na stari šporet pocrnela cigla.
Napuštena lojzja, ne seje se i ne ore
pod orasi ladovina, kladenci žubore
al' šta vredi 'ladan kamen, izborano lice
tiha jeza niz sokaci, nejač, udovice.
Nema rados' ni veselje, nema trube zvuk
boleštine teške, povorke, opela
u daljinu pogled tužan, duga kosa bela
pituješ li zemljo moja, kud' nestaše sela?
Dragan Veličković - Oktobar 2018
Нема коментара:
Постави коментар